Sve mi boje lepo stoje!

 Sve mi boje lepo stoje! 

😅 Eh, ja znam te boje. I za mene su bile rebus u detinjstvu, ali sam ih uz moju Nanu i babu savladala.
Graorasta je Grao, tj. sivkasta, siva. Rezeda je svetlo zelena, zelena sa primesom žute. Ali postoji i Banana boja, ona je žuta sa primesom zelene.
Ali postoje još i Šećerlijasta, Pembo, Kafena. Naravno, tu su Kajsija boja, Breskva boja, Trula višnja, Staro zlato, Boja vina, što mu dođe neka Prljavo roze, ali dunkl (neko zamućeno vino 😆). Pa, Golubija, gde pomislite na sivu, ali nije siva, to je plavo-siva.

Pa Boja kože! E, tu vas niko ne proziva za rasistu, iako je boja kože boja svetle kože. Pa Dim boja ... 😄
U Sv. Pismu se pominje i Purpurna. Ja sam dugo mislila da je to crvena, ali nije, to je vrsta ljubičaste, one sa primesom crvene. Jer, postoji i Lila, to je ljubičasta sa primesom plave.
U skorije vreme, da kažem, pominje se i Mangenta boja. E, to je ona tamno ljubičasta, sa primesom bordo. Bordo je tamno crvena, kao vino iz Bordoa, francuskog grada.
A tek, boja senfa, pa Kaki boja ...može se knjiga napisati o bojama. I o nijansama. Najpoznatije kod nas su dunkl (tamna) i Liht (svetla).
Liht roze, pa na štrafte. A ima i Šućmurasta. E, to je neka šarenila, neodređena boja 🤣

Juče~Danas~Sutra

 Mi živimo u vremenu Juče~Danas~Sutra

Da, naš život na Planeti Zemlji svodi se na Juče~Danas~Sutra. 

Ono što je za nas u Centralnom delu Danas, to je za Istočnjake bilo Juče, a za Zapad će to biti Sutra. 

Znači, svi Mi kaskamo za Istokom, neki manje, neki više ili manje~više trčimo pred rudu, u odnosu na Zapad. 

Dobra strana tog kaskanja jeste da smo manje~više Mlađi od Istočnjačka. I da imamo više vremena za razmišljanje, da se pripremimo za nadolazeće prilike, bile one loše ili dobre. 

Dok to trčanje pred rudu kaže da smo manje~više Stariji od Zapada i da smo živi udžbenik za Zapad i za ono što ih čeka, pa mogu da se pripreme i preduprede ono loše, bolje se pripreme za dobro ili za nešto neizbežno loše. 

Emergency trovanje naroda

 Ovaj avion je navodno Emergency, "hitno" sleteo negde u Indiji. 

A lepo se vidi na snimku da je od samog poletanja sa nekog Apt/aerodroma iz njegovih motora šibao plamen i u početku beličasti dim, da bi se kasnije, valjda kad je preleteo polaznu zonu i nadletao druge, krenuo da kulja crni dim. 

Zanimljivo je da je ipak leteo i leteo sve takav, nije eksplodirao i "izdržao" je do ciljanog Aerodroma. 

Čime li je, kakvim otrovima zasipao teritoriju i narod koje je nadletao?! 

Meni ovo nije ličilo na Emergency, nego na smišljenu i organizovanu akciju sa određenim ciljem. 

Možda će tu uskoro krenuti sa testiranjem neke nove vakcine.  🤔 

Ovo liči na dečiju igricu više nego na realni događaj, što je i potvrđeno na kraju, kad se otvori klikom dole ispod texta snimak. 

No, u naslovu objave stajalo je nešto drugo. Fake Info, Fake naslov. 

Eto sa kakvim igricama se deci i odraslima okupira vreme, mozak i raspaljuje mašta. 

(Avion US) 

Ljuske jaja

 Znam za kalcifikaciju na taj način. Čak imam i Rp, samo moje jaje bude posle meke opne, ali se isto može koristiti za jelo. Jedino se pitam  koliko je korisna ta kalcifikacija, da možda ne dovodi do okoštavanja?! Odgovor na to pitanje još nisam pronašla.

Dobročinstvo i posledice

O. Peđa, Pomoz' Bog! 

Upravo htedoh reći da više puta mi se desilo da sam nekima učinila neku uslugu, prekinuli me u sred ručka sa porodicom, napr. i ja prekinuh obrok, ostavih porodicu za stolom i odoh hitno da pomognem, da prevezem nekog do određenog mesta (važno mu je, hitno mu je, ješću kad se vratim) ili drugi put da po kasarnama, sabirnim centrima tražimo sina dotične zabrinute majke, dobrovoljca, žutokljunca (i nikada nisam naplatila uslugu, niti gorivo)... Ili dam/poklonim gomilu dobre očuvane garderobe, pa vidim kasnije tog nekog u košulji pogužvanoj, kao da su ga krave ižvakale. Njih mrzelo i da ispeglaju košulju posle prvog pranja. A dobili čistu, opeglanu robu, lepo, uredno složenu. Žive u velegradu, u soliteru, na spratu, nisu iz podruma. I nekako, posle nekog vremena kao da me ne poznaju, ni dobar dan, kako si, da pitaju. Svaki put mi se to dobročinstvo nekako čudno vrati. Ne mislim da treba da me kuju u zvezde, niti da mi se klanjaju do zemlje, ali ipak neko čovečno ponašanje treba da postoji. Jedna osoba je bila baš i nešto drska, pa se naljutih na tu drskost, nevezano za moja davanja. A ona reče drugoj, glasno, da čujem " Uh, što se nasikirah, što, neće da mi dođe na slavu!" Nisam ništa komentarisala, ni pre ni posle toga. Ako me neko baš uvredi svojim ponašanjem, ma oprostim ja njemu/njoj, ali prekidam dalji kontakt, ne želim da mu/joj pružim priliku da ponovi to. Zdravo, doviđenja, nismo društvo jedno s drugim. Hoću da se družim samo sa osobama u čijem društvu mi je prijatno. Sa onima, koji svojim prisustvom u mom životu i blizini, okruženju šire toplinu, radost, sa kojima imam o čemu da pričam, imam šta i da naučim, jer čovek se uči dok je živ. Sa tim se potpuno slažem. I dobro je dok je tako, dok smo otvoreni za nova saznanja, da nismo blokirani u svojoj uobrazilji da sve znamo i samo ono što mi radimo i kako smo naučili da radimo je ispravno. Dobro je dok smo spremni da saslušamo druge, njihove ideje, savete, poglede na život. A da li ćemo ih prihvatiti i primeniti, o tome ćemo sami odlučiti, kad sagledamo sve i razmislimo, donesemo naše zaključke, naš sud o tome. Ne osudu, nego zdravo rasuđivanje. Ako je neko u nekom problemu, da pomognemo, ako znamo i možemo. Možda ne možemo mi, ali znamo ko bi mogao da pomogne, pa uputio jedne na druge ili posredujemo. Ne volim ljude, koji su k'o francuske sobarice. Sve bi da čuju, vide, znaju, a stalno su po strani i prave se nevešti, "nemaju pojma ni o čemu", ne pritiču u pomoć nikada nikome. Samo abrovišu. 

Sto ljudi, sto ćudi. Ali, ima nekog gore, ko sve pomno prati i piše recke. I kad dođe vreme naplate, nema posle čuđenja i iščuđavanja, foliranja, blefiranja,  negiranja, džaba mu pokušaji. 

Po Meni

 

Po Meni, 

Klipan, 

ako je dobio zaista negativnu ocenu iz istorije, a škola je prestižna, "elitna", uz to što je ogledna, deca su mu se sigurno smejala, ismevala i zadirkivali direktno ili indirektno, a grad je čaršija i sredina mala, koliko god bio sa 2 mil. stanovnika i verovatno se i taj čuvar Dragan možda našalio, podsmehnuo ili često pitao da li je popravio ocenu iz istorije, pa se zato našao na meti. Ili jednostavno kao neko ko bi mogao da zasmeta u toj nameri, sa kojom se saživeo klipan i sa kojom je ušao u školu toga dana, pa bi intervenisao i onemogućio ga, možda, da sprovede u delo ceo plan odstrela. 

Klipan jednostavno nije bio spreman na poraz, nije naučen kroz tih 13+ godina da gubi, da podnese gubitak, "sramotu", lošu ocenu, samom tom činjenicom da je u prestižnoj školi, "prestižnom" društvu. 

To što je uradio, je samim tim, njegov odgovor tom podsmehu, ismevanje, vređanju, njegov revolt iskazan na užasan način, podjednako užasan i težak, koliko je teškim i taj podsmeh društva sam doživljavao. 

I sada, kad se vratimo unazad kroz godine i decenije, moguće je i da su neka deca iz drugih škola i drugih sredina, a dobra deca i dobri đaci, a bilo ih je, izvršili samoubistvo iz istih ili sličnih razloga. 

Činjenica je da mnoga deca nemaju mere u zavitlavanju, podsmehu, ismejavanju, zadirkivanju druge dece, a posebno devojčice mogu biti pa može se reći nemilosrdne u tome.  

Deca, kao deca, ne kaže se džabe "Sto ljudi, sto ćudi", ne doživljavaju, ne prihvataju, ne podnose, sva isto takve grube šale, najblaže da ih tako nazovemo. Emocije su vrlo ozbiljna i vrlo lična stvar i sa Emocijama drugih NE smemo se igrati. 

Ja sam i o. Peđi zamerila njegov "pedagoški" čin, kada je rasplakao starijeg sina, ozbiljno se šaleći da ga neće pustiti da putuje na neki turnir sa klubom, jer nije bio kod kuće baš naj, naj, nešto se zamerio sestri. Taj gest o.Peđe po meni je bio vrlo, vrlo pogrešan, poigrao se grubo sa osećanjima tog svog deteta. Morao je smisliti neki drugi, lakši način da ga kazni za nedolično ponašanje prema svojim ukućanima. 

Srećom, dete je čvrsto, postojano, pa Bogu Hvala, nije uradilo neku veću glupost od te za koju je kažnjen, da iskaže revolt. Tu je, srećom, mnogo doprinelo versko vaspitanje, kojim je obasipan od rođenja. 

Emocije su nešto u šta se ne sme dirati, kopati, vršljati, povređivati. 

Ako je klipan zaista dobio keca iz istorije, pa je i nastavnica istorije zato ranjena, to je njemu, s obzirom na sve okolnosti (dotadašnji uspeh, odlične ocene, prestižna škola, neka posebnost, obeleženost s obzirom na školu) to bila ogromna teška rana na srcu i duši. Ne verujem da je bio kažnjen od strane roditelja, možda samo upozoren da vodi računa ubuduće šta radi. Ali, podsmeh društva je bila dodatna trauma, so na bolnu ranu. I pošto ocenu nije mogao jednostavni da preboli, niti da obriše, rešio je da ukloni i obriše prisustvo svih tih koji su mu dodatno zagorčavali život. 

Mazgov

Što se tiče tog drugog mazgova, to je mogao uraditi iz obesti. Iz, takođe, nekog "prestiža", dobrostojeće porodice, "prestižnih" članova familije ili prijatelja na položajima u policiji ili drugim službama. A izazov može biti i klipanov gnusni čin od prethodnog dana, pa povodljiv mazgov k'o veli, zar ovaj od 13 god da ima veća m.da od mene, bude jači, veća faca od mene sa 21 god. I tako krene "da se dokazuje", nekontrolisano. S tom razlikom da nije imao petlju da posle sam pozove Policiju i preda se, kao klipan. 

Nije tu u pitanju nikakva sekta, bar ne da se svesno učlanio u bilo kakvu. 

Ako je koja sekta i imala uticaja na obojicu, to je moglo biti samo nesvesno s njihove strane, tj. preko računara, da im se nametnuo kroz razgovor kakva "dobra duša, dušebrižnik, savetodavac, guru..." da im "pomoći gne, posavetuje ih", dā im instrukcije ... Poremeti im um, racio, pamet. 

Ubović i test u podkastu

 Eh, kad bi 🙏 Siniša Ubović  prokomentarisao moj doživljaj, moje viđenje ✍️, značilo bi mi. Pomoglo da shvatim bolje na čemu treba da poradim, šta da menjam.  A to je izgledalo ovako: 

Zamislila! U daljini nepregledno prostranstvo, spaja se sa Horizontom, ali ja sam u jednoj lepoj uvalici, malom zalivu, punom zelenila okolo, koji se otvara dalje u prostranstvo tog okeana. Zahvata vodu jednom širokom i dubokom činijom, nalik velikoj, xl salatari ☺️ od bambusa, onolikoj, koliko mogu da ponesem kad je napunim. Oko mojih nogu, jer sam zagazila u tu vodu prethodno, doplivavaju i okružuju me razne školjke, morske zvezde i morski konjići, puževi,  hobotnice, šarenolike ribe i ribice, poneka kornjača, morske alge, nešto dalje poneka prozračna meduza pluta, ali ne približava mi se, dok iza njih  skakuću delfini. 

To je moj ugođaj. Ne bih da menjam posudu jer ne bih mogla da ponesem veću, tj.težu. I u njoj imam samo vodu. Zadovoljna sam da su flora i fauna tu, morski plodovi, oko mene, na dohvat ruke i da me uveseljavaju svojim prisustvom, svojim postojanjem na toj obali, u toj vodi. 

Sad razmišljam, da li bi trebalo da izađem iz te uvale na drugu plažu, drugi neki deo obale okeana, sa još pregledniji prostranstvom u pučinom? 

Ali tu je samo pesak na sve strane i ta voda. Pusto previše. 🤔 Da sam na nekom brod hotelu na otvorenom moru, i, to bi bilo nešto drugo 😄 To bi mi vrlo prijalo, takođe. 

Moram primetiti nešto važno. Apropo tog Umiranja. Zar nije i to ubeđenje, koje vam je neko usadio u memoriju? Od rođenja nas uče da ko se rodio jednog dana MORA i da umre. I mi im, iskusnim zrelim osobama, poverujemo. I to prihvatimo zdravo za gotovo. I umiremo. 

A ja ipak mislim da se neki od nas prezasite ovoga života na Zemlji i svojevoljno, svesno, odluče da im je dosta ovozemaljskog života i požele da se iz njega povuku. I na kraju to i urade. Urade na svoju radost i zadovoljstvo, a na žalost i neopisivu tugu nekih drugih, bliskih ljudi, naviknutih na nas, naše prisustvo u njihovim životima. Ako verujemo da moramo umreti, umrećemo. Ako ne verujemo da moramo umreti, produžućemo sebi život ovozemaljski. To je moje uverenje. A mnogi se slažu sa tim da je sve u veri. 

Ja jednostavno verujem u to. 😅