PROBLEMI!
Problemi su problemi, nešto što te okupira, ne da ti mira, ne da ti da spavaš, ne da ti da mirno i normalno živiš.
Problem br. 1 svakako mi je nezavršen proces kupoprodaje kuće i placa.
Nikako nije strebalo da prihvatim 90 dana, tj. T r i meseca čekanja da neko završi pravni deo posla, koji je morao biti odradjen mnogo pre oglašavanja prodaje kuće i placa.
To me tišti i ne da mi mira.
Drugi problem jeste moj sin, njegovo ponašanje, nepoštovanje roditelja, tačnije roditeljke, nezrelo ponašanje u potpunosti po svim životnim pitanjima, nezainteresovanost da potraži posao, da zaradjuje za život, da privredjuje, koliko toliko, a o završavanju nekih škola ni da ne govorim. Njegovo parazitsko ponašanje, življenje na tudjoj, tj. sada mojoj grbači, bez razmišljanja šta posle...
Roditelji će umreti jednog dana i šta će onda? Radnog staža ni dana sa 38,5 god. života. Od čega će živeti? Penziju svakako imati neće, a biće star za bilo kakav početak.
U njegovim godinama, sa 2-3 god više, ja sam dobila i prvo unuče. Njegova baka po ocu je u njegovim godinama dobila prvo unuče, tj. njega. On nema ni posao ni devojku, a ne ženu, decu, svoju sopstvenu porodicu. I dobro je što je nema, jer uopšte nije zreo za tako nešto. Za to treba svom ocu da zahvali, imbecilu, koji je ispunjavao svohe bolesne neostvarene želje i ambicije preko svog deteta, svog sina i sinovljevog života, upropastivši mu život u potpunosti i svaku budućnost. A onda ga gurnuo meni u naručje, meni na brigu i staranje, dok je sebi sada upriličio živit kakav je iduvek priželjkivao. Majka i tetka su mu umrle, tetkin stan treba da dele on i njegova sestra, stan su zajednički izdali pod rentu, nigde ne rade i renta im je neki izvor prihoda, prva pomoċ. Tu i tamo nešto raduckaju i od toga žive.
Za razliku id njega, njegova sestra je zbrinula svoje ćerke, iškolovala ih, imaju nekakve diplome, hedna srednje škole, druga fakulteta i udala ih je. Obe imaju svoje porodice, žive samostalno i ne bi me začudilo da obe i pomažu nezaposlenu majku, koja se i stambeno obezbedila razvodom i ima svoj stančić.
Njen brat, za eazliku od nje je samo gledao kako da deci svojoj upropasti život i kako da ih veže za sebe, da se ne osamostale, da zavise od njega, da bi sam sebi, u svojim očima i tupom mozgu izgledao važan i značajan. Heroj, koji eto, "pomaže" svog sina, napr. Ċerku je udao čim je pre mogao, umesto da je savetovao da se školuje koliko više može. Sina je spopleo i da stekne srednjoškolsku diplomu, pa je tako jedan izuzetno pametan i vredan momak uz 4 svedočanstva o završenih 4 godine srednje škole ostao bez one završnje diplome o završenoj toj istoj školi. Kako? Tako što je momak odabrao telekomunikacije za završni ispit i nekakav zvučnik da pravi za diplomski rad i trebalo je da se za taj zvučnik obezbedi metalna kutija. Bilo je vreme embarga i sankcija i bede u državi i trebalo je naći majstora, koji može da iskroji i savije parče metala odredjene debljine, što eto njegov otac nije bio u stanju da uradi. Ja sam za to vreme znojila guzu teškim fizičkim pislovima po grčkoj da im obezbedim novac za živit i za dalje skolivanje i za završetak renoviranja stana (mojih roditelja) u kome smo živeli, sa mojom majkom u zajednici (otac mi je davno pre toga umro).
Kutiju sam ja "napravila" po povratku iz grčke, kada sam shvatila da je moj dalji boravak tamo bezpredmetan, da je u kuċi sve otišlo u neželjenom pravcu, stranputicom, da se porodica raspala u potpunosti, samo sam ja to mnogo kasno, poslednja saznala. Deca se nisu opredelila za dalje školovanje jer su ih budale iz najbližeg okruženja pogrešno savetovale i usmeravale, da ih se što pre oslobode i skinu sa spiska "troška", u kuċi ni štraf nije nov unet niti bilo šta uradjeno, čak naprotiv, počelo je demoliranje stana, što od ukućana što od neželjenih gostiju ... Za kutiju sam našla majstora preko ćerke i njenog novopečenog muža i njegove familije. I koštala je SAMO 20 DM (nemačkih maraka) koje su tada još uvek bile u opticaju. A sav novac, koji sam mukotrpno zaradjivala i usput navukla tešku iscrpljenost organizma i tešku anemiju, za koju mi je posle trebalo punih 10 godina da je se oslibodim i izlečim, je ispari. Nestao netragom. Potrošen na alkohol i kurve, što se sada već davno bivšeg muža, tj. oca moje dece tiče i na drogu i opijate i pogrešno društvo, kojima se naš sin u mom odsustvu odao, a da njegov vajni otac ni jednog trenutka mi to nije ni 7 jednom od SVAKODNEVNIH telefonskih razgovora ni pomenuo, ni nagovestio, a nekamoli saopštio. Niti se potrudio da to spreči, saseče u korenu, čim se pojavilo. Ne, idiot, imbecil i kreten bosanski, ograničeni he to podržao iz sve snage. Sve što je i sam priželjkivao, a za šta nije imao muda, omoguċio je sinu da sin to preživljava.
Stoka i mrcina od čoveka i roditelja, kakva se samo od maloumnih bosanaca mogla ispiliti.
Ja, danas, u želji da ipak spaim što se spasiti može trpim razna maltretiranja i drskosti, skoro svakodnevno, od mog sina, ne bih li ipak uspela da ga prizovem pameti, da se trgne i pične kolko tolko normalno da se ponaša i normalno živi. Da se zaposli, da završi škole koje hoċe i do kog stepena hoće ili makar da se nekim kursevima doškoluje. No, to mi ne polazi za rukom, na moju veliku žalost.
U mnogim teškim trenucima pomišljam i da sve to prekinem i najurim ga i da me uopšte ne zanima staċe dalje biti s njim. Ja nemam obavezu prema njemu veċ idavno, od punoletstva. A imam i pravo i na sopstveni život. I želim sebi da priuštim mnogo toga što nisam mogla da si priuštim svih prethodnih godina, jer sam zasnivala porodicu, jer s7 deca bila mala, pa velika, sa veċim potrebama, želhama i zahtevima ... Sada sam konačno u penziji, vrlo skromnoj, her uprooadtih usput i svoj sopstveni život, trčeċi da njima obezbedim bolji. Imadoh veliki prekid, što zbog boravka u toj grčkoj a mnogo više zbog oporavka i lečenja po pivratku i tu izgubih dragocene godine i života i rada i staža, pa je zato sada i penzijica više nego skromna.
A rafila sam skoro uvek pi dva pisla, mislia na buduċnost, na starost, trudila se da obezbedim bezbrižne penzionerske dane, krenula i sa radom i sa uplatom životnog osigurabja, ali rat u zemlji mi je i to pokvario, oa sam morala prekinuti u nedostatku novca za uplatu premija ...
I da se ne nerviram i ne kudam iznutra dalje, ne bih da više evicimam uspomene na te proklete dane ...
I ovo je previše, što sam se otvorila da i ovoliko jažem, a rekla sam M N O G O!
Treċi problem je svakako pčelarenje.
O tome u novom poglavlju.
Problemi su problemi, nešto što te okupira, ne da ti mira, ne da ti da spavaš, ne da ti da mirno i normalno živiš.
Problem br. 1 svakako mi je nezavršen proces kupoprodaje kuće i placa.
Nikako nije strebalo da prihvatim 90 dana, tj. T r i meseca čekanja da neko završi pravni deo posla, koji je morao biti odradjen mnogo pre oglašavanja prodaje kuće i placa.
To me tišti i ne da mi mira.
Drugi problem jeste moj sin, njegovo ponašanje, nepoštovanje roditelja, tačnije roditeljke, nezrelo ponašanje u potpunosti po svim životnim pitanjima, nezainteresovanost da potraži posao, da zaradjuje za život, da privredjuje, koliko toliko, a o završavanju nekih škola ni da ne govorim. Njegovo parazitsko ponašanje, življenje na tudjoj, tj. sada mojoj grbači, bez razmišljanja šta posle...
Roditelji će umreti jednog dana i šta će onda? Radnog staža ni dana sa 38,5 god. života. Od čega će živeti? Penziju svakako imati neće, a biće star za bilo kakav početak.
U njegovim godinama, sa 2-3 god više, ja sam dobila i prvo unuče. Njegova baka po ocu je u njegovim godinama dobila prvo unuče, tj. njega. On nema ni posao ni devojku, a ne ženu, decu, svoju sopstvenu porodicu. I dobro je što je nema, jer uopšte nije zreo za tako nešto. Za to treba svom ocu da zahvali, imbecilu, koji je ispunjavao svohe bolesne neostvarene želje i ambicije preko svog deteta, svog sina i sinovljevog života, upropastivši mu život u potpunosti i svaku budućnost. A onda ga gurnuo meni u naručje, meni na brigu i staranje, dok je sebi sada upriličio živit kakav je iduvek priželjkivao. Majka i tetka su mu umrle, tetkin stan treba da dele on i njegova sestra, stan su zajednički izdali pod rentu, nigde ne rade i renta im je neki izvor prihoda, prva pomoċ. Tu i tamo nešto raduckaju i od toga žive.
Za razliku id njega, njegova sestra je zbrinula svoje ćerke, iškolovala ih, imaju nekakve diplome, hedna srednje škole, druga fakulteta i udala ih je. Obe imaju svoje porodice, žive samostalno i ne bi me začudilo da obe i pomažu nezaposlenu majku, koja se i stambeno obezbedila razvodom i ima svoj stančić.
Njen brat, za eazliku od nje je samo gledao kako da deci svojoj upropasti život i kako da ih veže za sebe, da se ne osamostale, da zavise od njega, da bi sam sebi, u svojim očima i tupom mozgu izgledao važan i značajan. Heroj, koji eto, "pomaže" svog sina, napr. Ċerku je udao čim je pre mogao, umesto da je savetovao da se školuje koliko više može. Sina je spopleo i da stekne srednjoškolsku diplomu, pa je tako jedan izuzetno pametan i vredan momak uz 4 svedočanstva o završenih 4 godine srednje škole ostao bez one završnje diplome o završenoj toj istoj školi. Kako? Tako što je momak odabrao telekomunikacije za završni ispit i nekakav zvučnik da pravi za diplomski rad i trebalo je da se za taj zvučnik obezbedi metalna kutija. Bilo je vreme embarga i sankcija i bede u državi i trebalo je naći majstora, koji može da iskroji i savije parče metala odredjene debljine, što eto njegov otac nije bio u stanju da uradi. Ja sam za to vreme znojila guzu teškim fizičkim pislovima po grčkoj da im obezbedim novac za živit i za dalje skolivanje i za završetak renoviranja stana (mojih roditelja) u kome smo živeli, sa mojom majkom u zajednici (otac mi je davno pre toga umro).
Kutiju sam ja "napravila" po povratku iz grčke, kada sam shvatila da je moj dalji boravak tamo bezpredmetan, da je u kuċi sve otišlo u neželjenom pravcu, stranputicom, da se porodica raspala u potpunosti, samo sam ja to mnogo kasno, poslednja saznala. Deca se nisu opredelila za dalje školovanje jer su ih budale iz najbližeg okruženja pogrešno savetovale i usmeravale, da ih se što pre oslobode i skinu sa spiska "troška", u kuċi ni štraf nije nov unet niti bilo šta uradjeno, čak naprotiv, počelo je demoliranje stana, što od ukućana što od neželjenih gostiju ... Za kutiju sam našla majstora preko ćerke i njenog novopečenog muža i njegove familije. I koštala je SAMO 20 DM (nemačkih maraka) koje su tada još uvek bile u opticaju. A sav novac, koji sam mukotrpno zaradjivala i usput navukla tešku iscrpljenost organizma i tešku anemiju, za koju mi je posle trebalo punih 10 godina da je se oslibodim i izlečim, je ispari. Nestao netragom. Potrošen na alkohol i kurve, što se sada već davno bivšeg muža, tj. oca moje dece tiče i na drogu i opijate i pogrešno društvo, kojima se naš sin u mom odsustvu odao, a da njegov vajni otac ni jednog trenutka mi to nije ni 7 jednom od SVAKODNEVNIH telefonskih razgovora ni pomenuo, ni nagovestio, a nekamoli saopštio. Niti se potrudio da to spreči, saseče u korenu, čim se pojavilo. Ne, idiot, imbecil i kreten bosanski, ograničeni he to podržao iz sve snage. Sve što je i sam priželjkivao, a za šta nije imao muda, omoguċio je sinu da sin to preživljava.
Stoka i mrcina od čoveka i roditelja, kakva se samo od maloumnih bosanaca mogla ispiliti.
Ja, danas, u želji da ipak spaim što se spasiti može trpim razna maltretiranja i drskosti, skoro svakodnevno, od mog sina, ne bih li ipak uspela da ga prizovem pameti, da se trgne i pične kolko tolko normalno da se ponaša i normalno živi. Da se zaposli, da završi škole koje hoċe i do kog stepena hoće ili makar da se nekim kursevima doškoluje. No, to mi ne polazi za rukom, na moju veliku žalost.
U mnogim teškim trenucima pomišljam i da sve to prekinem i najurim ga i da me uopšte ne zanima staċe dalje biti s njim. Ja nemam obavezu prema njemu veċ idavno, od punoletstva. A imam i pravo i na sopstveni život. I želim sebi da priuštim mnogo toga što nisam mogla da si priuštim svih prethodnih godina, jer sam zasnivala porodicu, jer s7 deca bila mala, pa velika, sa veċim potrebama, želhama i zahtevima ... Sada sam konačno u penziji, vrlo skromnoj, her uprooadtih usput i svoj sopstveni život, trčeċi da njima obezbedim bolji. Imadoh veliki prekid, što zbog boravka u toj grčkoj a mnogo više zbog oporavka i lečenja po pivratku i tu izgubih dragocene godine i života i rada i staža, pa je zato sada i penzijica više nego skromna.
A rafila sam skoro uvek pi dva pisla, mislia na buduċnost, na starost, trudila se da obezbedim bezbrižne penzionerske dane, krenula i sa radom i sa uplatom životnog osigurabja, ali rat u zemlji mi je i to pokvario, oa sam morala prekinuti u nedostatku novca za uplatu premija ...
I da se ne nerviram i ne kudam iznutra dalje, ne bih da više evicimam uspomene na te proklete dane ...
I ovo je previše, što sam se otvorila da i ovoliko jažem, a rekla sam M N O G O!
Treċi problem je svakako pčelarenje.
O tome u novom poglavlju.
