S jedne strane, tačno, s druge i nije im baš pametan potez /mnogima od njih. JER (!) Tamo negde moraju da plate smeštaj i režijske troškove, prilično skupo, da se hrane i ... od tih par hiljada ostane im jako malo, skoro ništa. Uz to, rade po 10 sati dnevno. I ubrzo shvate da moraju naći još neki, dopunski posao i ubijaju se od trčanja i rada, da bi im makar nešto ostalo od love. Razmišljaju i da se vrate, ali samo retki se vrate, a mnogima je blam da priznaju da su napravili pogrešan odabir ili se poput Don Kihot a bore s vetrenjačama, u nadi da će se ipak snaći, da će im ipak krenuti na bolje ... I tako prolazi mladost, prolazi život ... I gde si bio, nigde, šta si radio, ništa ... Ako se konačno nekom i posreći da stekne neki dobar imetak, već je prestar za mnoge stvari ili je navukao gomilu nekih (hroničnih) bolesti, troši imetak na lečenje ...
Treba se izboriti da u svojoj zemlji imaš pristojan i lagodan život. Stojim iza toga da život nije večna borba. Život nije ni igra. Život je oaza izobilja, bezgranične kreativnosti, avantura, otkrovenja. Ali, od glupih, a pohlepnih sputani smo da život tako živimo.
Нема коментара:
Постави коментар