Jedna priča neke Raze, o detinjstvu, siromaštvu, lutmi (patišpanju) me podsetilo na nešto iz mog života.

U vreme mog detinjstva i ja sam volela Patišpanj. Od cele torte meni je bio najlepši Patišpanj.
I inače žene su u društvu uvek probable prvo Patišpanj od posluženog parčeta torte, dale svoj komentar, pohvalile, pa tek onda nastavljale sa jelom. U našoj brojno familiji je bilo tako, kako u  Beogradu, još više u Kruševcu, a i u Župi, Banji (Vrnjcima).

Dobar Patišpanj nije svaka žena umela da napravi. Prosto su se utrkivale čiji će da bude lepši, ukusniji, mekši, elastičniji, sočniji, tj.vlažnan, ali ne glecav, gnjecav ... Ne previše sladak, ali ni nedovoljno ... Sa uljem, ali ne mnogo mastan ... itd, itd...
 No, dok odrastah najedoh se još mnogo drugih ukusnih vrsta torti, sa raznovrsnim koricama, u kojima je osnovni patišpanj obogaćivan raznim dodacima, a polako se vremenom i izgubio taj običaj probanja patišpanja u samom startu, pri posluženju.
I odoh ja sa grupom mojih kolega iz raznih agencija, kao gosti Adria Airways-a, jedne godine u London.
I za večerom u jednom hotelu za desert nam poslužiše kolač. Ja se tu malo obrukah, više onako, sama pred sobom, jer sam potpuno zaboravila na taj naš stari običaj, koji je, '80-tih godina, sada već prošlog veka, u Londonu i dalje živeo, postojao. Svi se latiše kašičica i probaše "kolač". I neke koleginice prokomentarisaše nešto tipa šta im je ovo, pa ovo je običan patišpanj, pa još i suv... Ja ne probah, čekah I razmišljah da li uopšte da se latim kašičice i "kolača". Posle nekoliko minuta pauze dolazi konobar sa zdelom i nekim kremom i ide od jednog do drugog i preliva nam patišpanj tim belo-žutim kremom.
On je poslužio patišpanj i sačekao da mi probamo, shvatih. Patišpanj upija taj krem i već liči na neku poslasticu. Onda ga iz kurtoazije pojedoh, mada mi patišpanj više nije drag kao nekada davno.
Vremena se menjaju, ljudi se menjaju, ukusi se menjaju, postajemo razmaženi, zasićeni, zahtevniji, probirljivi, šta li...