DOGODOVŠTINA PRED NOVU GODINU ...
Želim, osećam potrebu da notiram i tako oslobodim iz mene i mojih misli ovaj dogadjaj, jer sam, eto, i pored svih ovih mojih godina života, vrlo emotivna i za neke stvari i neke ljude nezrela ili nedovoljno zrela osoba, pa mi se uporno vraća i misli i svaki put se ispočetka čudom čudim.
Ma, umela bih ja da odgovorim, da doskočim nekome, ali ja ne želim takav odnos ni sa kim, ne želim takav život, takvo okruženje.
Uuuh, prezirem i takav život i takve razgovore, pa ako neću takav odnos i takvu svakodnevicu, onda se moram povući i živeti u nekakvoj osami, izgleda.
Elem, moj prvi komšija, pomalo čudak na neki način, a kome smo ukazali ogromno poverenje, posle samo par meseci poznanstva i ne mnogo druženja, dali mu ključ od naše nove kuće, da nam pripazi, zajedno sa našim skromnim pčelinjakom od 11 košnica pčela, kad krenusmo put Slovačke na par meseci (HVALA mu na tome), nekako kad god nisam kod kuće on me se seti i pozove da proveri kako sam ili da me ponekad pozove na čaj u 5, a pošto sam već u varoši i da mu kupim neku sitnicu, koju je sam zaboravio.
Kad imam vremena i volje prihvatim poziv i odem na taj čaj, a i kupim mu neku alevu papriku, kesicu kafe i sl.
tako me par dana pred Novu godinu pozove, treba mu opet kafa. Ja objasnim da sam u busu i knap sa vremenom i nisam sigurna da ću imati vremena da skoknem do prodavnice, da ću jedva stići da presednem u bus za našu planinu. On suflira da kupim u našoj lokalnoj radnji, koja je nekih 400-500 m od naše kuće. Setih se da je ponedeljak i da ta radnja ponedeljkom popodne, posle 13h ne radi.
On je tu godinama i to ne zna, baš se začudih.
I tako se i zbilo. Nisam imala vremena za kupovinu kafe u varošici, a ni volje da svratim na čaj. Javih se, po povratku, od kuće i obećah (moja greška) da ću kupiti sutra i doneti u povratku, popodne.
Objasnih i da idem u grad,na neke časove nemačkog... No, da ne dužim ...
Sutradan u povratku se javih mobilnim da stiže kafica, on je došao do kapije da je preuzme i ... kaže da će mi novac dati sutra!?
Malo mi čudno i glupo, ako je još dan ranije me zvao da mu kupim kafu da nije spremio tih 100 dinara, ali dobro, nije smak Sveta za 100 dinara.
Ne javlja se on već par dana, ja ne insistiram na dugu, glupo mi je.
Na dan dočeka Nove, ja reših da se javim i da, ako ponudi, prihvatim poziv za čaj, koji sam eskivirala par puta u zadnje vreme, a dug ako pomene pomenuo je, ako ne nikom ništa, ja svakako neću uzeti tih 100 dinara, neka tu kafu smatra Novogodišnjim poklončićem od mene.
I tako je i bilo, ja prihvatih poziv za čaj, uz napomenu da pristavi vodu, a ja ću doneti par kesica spec. čaja. I ponesem 3 kesice čaja od Pomorandže i djumbira, po jednu za odmah i jedna da mu ostane. Ja volim te aromatične, a opet zdrave čajeve po nekad.
Razmišljah da ponesem novu kutiju Crnog filter čaja na poklon, ali odustadoh. Kesica kafe je sasvim primeren poklon novogodišnji medju dobrim komšijama. A pre svega iskrena i srdačna ljudska reč na ime čestitke.
Kod komšije me sačekalo iznenadjenje. Pripremio mi je novogodišnji poklon!
U običnoj kesici, od onih za zamrzivač upakovano nešto, pa privezano komadom šarene girlande.
Posle kraćeg vremena on meni kaže spremio mi je poklon novogodišnji i daje mi, uz smešak, taj paketić sa stola ... A u njemu crvene, suve, ljute papričice! Ja zahvalih i ne bi mi baš drag odabir poklona. Ljute papričice svakako nisu prikladan poklon ni lepa želja nekome za narednih 365/6 dana života, ali ... rekoh sebi da neću misliti drugačije nego pozitivno i samo pozitivno i neću dozvoliti nikom da mi pokvari raspoloženje te večeri. Poklon je savršen! Označava Zdravlje, ljute papričice dezinfikuju organizam, uništavaju viruse, bakterije, gljivice, poboljšavaju metabolizam. Označava Toplinu, jer njihova ljutina je simbol topline, od njih se spravlja i lek protiv kostobolje, reume i sl. tegoba. Označava Radost i Ljubav, jer je crvena boja simbol upravo i radosti i ljubavi. Prema tome sve to će mi se dogoditi u narednoj Novoj. Hvala komšiji na poklonu, kakve god da su njegove namere bile. Ja se zahvalih i rekoh da ja nisam donela nikakav poklon. Dug ne pominjem.
Posle nekog vremena komšija donosi i stavlja na stočić pred mene 100 dinara duga za kafu.
Ja se zahvalih i rekoh da ne treba, nek zadrži, to (tih 100gr kafe) nek smatra novogodišnjim poklonom od mene.
Komšija me pogleda preko naočara i skoro prezrivo reče: "Šta? Samo tih 100 dinara? Ma 'ajte, taman posla!"
Ja ne znam kako nisam bukvalno zinula od čuda. Bila sam zaprepaštena. Ipak uspeh da se saberem i da kažem: "Ne tih 100 dinara, nego kafu... ali, nema veze..." rekoh mirno, mada je u meni kiptela bura osećanja i uzeh tih 100 dinara.
Posedeh još malo, sa gorkim ukusom u ustima, razmišljajući 300 na sat, o tome šta li tek misli o tome što sam donela samo par kesica, fino, pojedinačno upakovanog čaja, koliko treba, po njemu, da košta komšijski poklon?
I tako se komšija legitimisao i razgolitio dušu preda mnom u trenu, za sva vremena.
Onda zahvalih ipak Gospodu da je uredio da ovaj poklon dobijem još u Staroj, a ne u Novoj godini.
I čvrsto reših da mu uopšte ne učinim bilo kakav poklon.
Aleve paprike je tražio Najmanje pakovanje koje nadjem. Takvo sam mu i donela i nisam htela uzeti tih 50 dinara. Častila sam ga.
Za kafu kasnije uzeh novac, jer ne bih da mu se usladi da mu ja pazarim i čašćavam ga.
No, biser je bio ubrzo, tokom te večeri i to ne jedan, više u nizu.
Krene komšija priču kako ima još malo šećera (ja ne sladim sebi čaj), išao je do naše prodavnice, ali prodavačica iako je bila unutra, nije htela da ga usluži, jer je već zatvorila i sredjivala kasu. On je preko stakla objasnio da mu samo kilo šećera treba, ali ona je ostala neumoljiva.
I kad se vratio kući sav besan, pogledao je na sat i bilo je 13:05h. Eto, samo da je uzeo mobilni telefon i pogledao još tamo na sat, ma on bi cipelom otvorio vrata! Šta ne može! Ma ko je ona! Pokazao bi on njoj! Na takvu drskost on odgovara drsko, kaže.
Ja razmišljam, u tišini, da je produžio još 50- tak metara do stajališta gsp i spustio se do varošice, mogao je pazariti puno toga, u više radnji i vratiti se jednim od buseva već u 13:20 ili u 13:30h.
Nastavlja dalje komšija, nego ako mu usfali ovih dana šećer može li da dodje da mu pozajmim koje kilo ili makar šolju šećera?
Setih se ja da smo mu letos pozajmljivali šolju soli, pa vegete, sin, pa ja, te neke druge namirnice ... darivali ga, na njegov poklon od nekoliko paprika ili paradajza iz njegove "organske" bašte, teglom meda par puta, da komšija živi sam, kupuje zemlju oko kuće i ima već hektar, dva, a i mnogo veću penziju od moje ...da mu je to postao manir da pozajmljuje namirnice, pa rekoh da nisam sigurna da ću moći, mislim da nemam više, istrošile se zalihe, moram da proverim.
Sin je otišao u Slovačku mesec dana posle mene, ne znam šta je i koliko čega u kući ostavio, niti želim da brojim i kontrolišem da li se komšija čime poslužio u našem odsustvu. Ako jeste, nek mu je Alal, u zdravlju da je koristio, ali ne bih da budem komšijin dragstor ni diskont.
Kaže jedna molitva da je pred Bogom vredan onaj Čovek, koji ne zna šta, koliko, ni kada je učinio neka dobra dela, ali ... eto, uoravo ovakvi ljudi, nezasiti, koji te svojom drskošću gledaju da posrame i što bolje namagarče, podstaknu te na zdravorazumno i logičko razmišljanje. Mozak sam krene da vrti zapise iz memorije i moraš se prisetiti, hteo ne hteo.
To me je podsetilo i na moju biološku majku, moju sestru i zeta, nekih rodjaka sa majčine strane, koji su se služili ovakvim sličnim metodama, ds sam se jednom prilikom dobro zamislila, posle nekog njihovog prekora i rekla " Pa čekaj malo, oni stalno potenciraju neke gluposti, kao bog zna kakva velika dela i zasluge, koje su mi učinili. A ja sam od njih pretrpela prilične štete i uvrede ... tada to, tada to, tada to i to ... i nikad ih nisam ni ogovarala, ni krivila za to. Oprostila sam im, prešla preko toga. Okrivila uglavnom sebe, što sam došla u takvu situaciju, da dam povod nekom za tako nešto...
Nego, čekaj. Zar sam ja tako loš čovek? Oni se toliko razmeću hvalisanjem za neke sitnice i sporedne stvari, kao da su učinili Bog zna šta. Čekaj! Da li sam ja njima nešto dobro učinila? Jesam li ja njima nekad nešto poklonila u životu?"
I u prvom trenutku ništa mi nije padalo na pamet. Prolazilo je vreme, a ja i dalje u mislima zamišljena... I onda polako krenuše slike, dogadjaji, predmeti, lepe reči i pohvale njihove za neke moje postupke, usluge, poklone ...
I tako dodjoh do odbrambenog oružja prema takvima, za ubuduće, kad krenu sa svojim vešto smišljenim pričama, napadima, onim po sistemu napad je najbolja odbrana.
Oni zapravo imaju neku grižu savesti ili neku podlu ideju, želju da me upotrebe, iskoriste i krenu sa tim omalovažavanjem i drskostima ... To više kod mene ne prolazi. A ni ta da je vredan samo onaj koji ne zna šta je, kada ni koliko dobrog za nekog učinio.
Naravno da treba da zna, da treba svesno da čini dobra dela, samo ne treba na sva zvona da to oglašava, da se time hvališe i reklamira.
Ali, kad ga neko drsko prozove , pa još više puta, treba da odgovori, da podseti i kada, koliko i kako je zaslužio poštovanje od strane te osobe, a ne uvrede i drskosti.
Ja nisam osoba koja voli svadje i prepirke, jednostavno ih prezirem i klonim ih se. Diskusije da, ali svadje ne. Mada, često ljudi ne razlikuju diskusiju na neku temu od svadje i rasprave.
Ne volim ni da me ljudi ubedjuju u ispravnost njihovog mišljenja, stava, da po svaku cenu teeba da se složim sa njima i aminujem, da bude ono i onako kako oni misle i kažu, a sve uz njihov komentar (čitaj napad) da sam jako tvrdoglava osoba i ne prihvatam ničije mišljenje (od kog oni NIKAKO ne odstupaju, pa mi nije jasno ko je to u celoj priči tvrdoglav?!).
Uz poklon dobih i malu karticu na kojoj je na poledjini odštampano komšijino ime i prezime i br. mob. telefona. Sa prednje strane crteži nekolicine povrća i voća, pa obojenih i na sredini krupnim slovima piše "Sklonište".
Pitam šta to znači? On mi objašnjava crtež i natpis i poledjinu. Ja potvrdjujem da to znam, vidim, nego šta uopšte znači, šta predstavlja ta karta?
Kakvo Skolište?
On pojašnjava da je, eto, njegova kuća u kojoj živi i to imanje, njegovo Sklonište.
Ja opet pitam, šta znači, u koje svrhe su te kartice štampane? Je li on to otvorio firmu, otvara radnju, osnovao neko udruženje?
On kaže da nije, ali može biti ... (?!)
I pošto sam još u telefonskom razgovoru rekla da ću doći na čaj, ali u jednu kratku posetu, ja se spremam da krenem kući.
Na to on suflira da ostanem još malo, šta ću kući, šta to imam toliko da radim!?
Ja iskreno kažem da skuvam moju rusku salatu, da obarim povrće, da je napravim, pa da okitim moju jelkicu ... iako je u mojoj kući još uvek opšti haos, bio jedan majstor, treba da dodju drugi, da uvode grejanje, ja želim da okitim jelkicu, onako simbolično, pa jel Nova godina ili nije, smejem se.
On se kao slaže sa tim.
Njegov ljubimac, pas, mnogo voli da ga mazim, ugnjezdio se uz mene, stavio mi glavu u krilo, pa videh još i da mi je izbalavio pantalone ... bljak, pomislih, prekoreh ga nežno, uzeh maramicu da obrišem neprijatan trag njegove naklonosti ...
Volim da ga pomilujem, ali da se skloni posle, ne da me balavi, njuška, skače po meni, prlja mi i cepa garderobu, ostavlja svoje dlake.
Pita me komšija kako pravim rusku salatu? Ja se začudih, ali kažem, obarim povrće, dodam psr krompira...
Da, da, ali kako, koje porće, pita on.
Kesu povrćs za rusku salstu, kažem (zamrznuto).
A on će na to: "Aaa! To nije nikakva ruska salata!", sa gadjenjem nekim izgovara. "Ma, nee, to je kaša, to je kačamak!"
Ne, rekoh, vi ne umete da obarite povrće, raskuva vam se i pretvori u kašu. Povrće treba umeti obari i da se dobro ocedi, dodam i par krompira da dā gustinu, naseckam i tvrdo kuvana jaja i neki parizer, salamu.. zapravo, to je francuska salata, jer ne stavljam belo meso nego parizere/salame i krastavčiće naseckam, a ako nemam, kao što nisam ni sada kupila, stavim malo sirćeta ili nacedim malo limuna, da ta kiselina dā onaj potrebni šmek. I stavim majonez... dalje detalje i male tajne velike majstorice, tipa soli, bibera, kašičica senfa i kesica tartar sosa, takodje zbog šmeka, sam prećutala. Kaznila sam njegovo ponašanje i grimasu. On! On obari krompir i šargarepu i stavi grašak iz konzerve ...
😁 Da, može i tako, ali ovo je brži i jednostavniji način, rekoh, i savršen! 😄
I opet hoću da krenem kući, komšija navaljuje da sedim još i još. Ja ustajem, a on kaže " ma sedite još, ma šta ćete kući, ma namažite parče hleba sa nečim i ... i pojavljuje se neki smešak na njegovom licu, koji ne znam ni kako dsa okarakterišem, kako da nazovem. Licemernim, podmuklim, sarkastičnim...
Po meni sebičnim. Njemu je dosadno. Sam u kući, sa psom. I tako danima. Mrzi ga da izadje i do prve prodavnice. Sad bi malo društva. I ja treba da budem žrtveno jagnje. Da udjem u Novu godinu bez hrane, bez nekog ličnog zadovoljstva, već da sedim i njemu pravim društvo... Koliko je sebičnosti i samoživosti u toj zadnjoj rečenici, koju je izgovorio.
No ni tu se nije zaustavio.
Doneo je jednu džezvicu bakrenu da mi pokaže. I to neopranu, sa tragovima kafe u njoj. Ma, poklonu se u zube ne gleda, ali, eto...kaže.
To je poklon od "jedne njegove", ma, prijateljice. U vezi je s njom i eto, tako ... ona mu je to donela, sad kad je došla (sve onako teatralno, zagonetno, bar se trudi da tako zvuči, a koliko shvatih iz celog izlaganja, to je "veza preko interneta, fejsbuka 😂). Ona je grkinja, ali govori dobro srpski. I u vezi su.
Ja se mislim, ha, ja ne znam ni jednu grkinju koja dobro govori srpski. Oni nemaju tvrde glasove i govore kao mala deca, ali ćutim.
Ja kažem lepa džezvica. Na to će on, nije! Ma, to nije onakva kakvu je on video na internetu. Zašto, pitam, dobro je uradjena.
Ma, neee, nije to ni približno onoj što sam ja naš'o, video. Ma ona drška je savršeno uradjena, pa kako je pričvršćena, usadjena. Ih, ova nije ni približna, mada, poklonu se u zube ne gleda, znam, samo kažem, reče.
Ma, došla je sad, pred Novu godinu i donela mu džezvu, ali nije mogao da ide do grada, nije bio raspoložen da sad ide čak do grada, pa je tražio da mu pošalje brzom poštom. I poslala mu je.
Ko zna od koga i kako je naručio tu džezvicu i na kraju je ispalio ženu i dobio je kao poklon.
Umesto da je radosno otišao "da se vifi sa ženom sa kojom je u vezi" ili sa Fb poznanicom upozna, popiju zajedno negde kafu i plati džezvu koju je očito poručio.
Matori jarac je pravi naziv za takve likove.
Inače, komšija je od onih koji se u ama baš sve razumeju, a ljudi koje on poznaje, sa kojima se druži, ima poslovne ili privatne kontakte, to su ljudi bez premca, "veliki profesionalci u svom poslu i veliki poznavaoci...ovoga i onoga, vrlo ozbiljni ljudi, koji vrlo ozbiljno rade svoj posao...", stručnjaci parekselans! 🤣
Beše tu još nekakvih bisera, sad kad mi dodje sin, pa sad kad mi dodje sin (kao da mi preti s njim, a jeste jednom prilikom krenuo "kako me svrbi novčanik, pa svrbi novčanik" i da ništa od grejnih tela ne kupujem dok se sa njim, komšijom, ne izkonsultujem, da on to vidi na internetu i proveri. (!?), jer ako uzmem nešto što se njemu ne svidja, pa kaže nekoliko reči mom sinu, kad se vrati...biće belaja. !!!??? Pazi ovaj biser!). Ja se po pitanju mog novčanika ne izjašnjavam, no samo se osmehnem na to ravnodušno.
i sada, kao da mi preti, da me plaši sa mojim sinom, kad se vrati, pa kad se vrati ...ja ne komentarišem, ali on nastavlja, ako dovede u neku verenicu ... Ja na to kažem što da ne, nemam ništa protiv.
Inače, rekoh, ja živim u mojoj kući. Kuća je moja. A moj sin nije ovde ni prijavljen, prijavljen je na očevoj adresi, by the way.
Komšija je konačno ućutao.
I ja ustadoh da krenem. I opet sebi prosto naredih da me ovi biseri i večerašnji razgovor neće oneraspoložiti niti mi pokvariti raspoloženje.
Pred polazak i na samom polasku komšija mi kaže da ga pozovem da dodje sutra, prekosutra (1./2.jan.) da on vidi šta je to i kako majstor, komšija moler, uradio, a i da vidi taj moj prozor, on će mi to popraviti, da se zatvara i dihtuje.
Naravno da mi ne pada na pamet da ga pozovem ni sada a ni kasnije.
Za komšiju molera, kad je čuo ko je taj, samo se namestio i iskreveljio facu. Što? Ne valja taj, kaže. Što ne valja? Ma, njegova septička jama je prepuna, pliva voda, a ima tu uokolo neki zasad...nečega. Jeste bili kod njega pitam? Nije, kaže. Kako znate gde mu je jama i da je puna, pitam. Ma video je s puta. Moler živi na glavnom putu, blizu naše ulice, a komšija mi do u detalje opisa raspored objekata vidljivih i nevidljivih u tom dvorištu. Strašno, čime se ljudi bave i šta ih sve interesuje. I taj moler ne valja zbog njegove septičke jame.
ja ga nisam zvala za septičku jamu, nego za pukotine u zidu, rekoh.
A od njegovih bajkovitih priča o mladjoj ćerki (sa starijom nije i dobrim odnosima), i tradicionalnom zajedničkom dočeku Nove godine, uz obaveznu plovku...ni traga.
Pitah odmah pre dolaska na čaj ima li goste, jesu li stigli gosti, rekao je "Ma, neee!"
Na moj pomen pravljenja ruske salate reče da je on sebi pripremio dooobru domaću supu. Ja pitah a plovku? Neee, kaže, meni je ovo sasvim dovoljno. Imam još ...neko preostalo jelo od prethodnog dana, zaboravih tačno koje. Možda neki kupus, djuveč, pasulj, ne sećam se...
Mislila sam za Božić da napravim sebi jedan specijalitet, od jedne bundeve koju mi je sam dao pre nekoliko nedelja. Ali, bundeva je muškatna, a specijalitet je sa gulašem. A kako ga sve bolje upoznajem kao čoveka, sve manje želim previše druženja sa takvom osobom. Samo ono obavezno komšijski "dobar dan, kako ste", "hvala na pitanju, dobro".
I eto ...biće ovo interesantna knjiga, kad je napišem jednog dana ... Prepuna bisera i dogodovština.
