Moje želje su moje želje, moje potrebe, moja htenja. Nisu plod moje razmaženosti, ni moje samoživosti, ni mog egoizma niti mog ega, niti moje gramzivosti ni moje pohlepe ni moje zavisti niti moje ljubomore.
Ostvarenjem mojih želja ja ću se osećati srećnom, zadovoljnom, ispunjenom, radosnom. Ne znam da li će drugi oko mene deliti tu radost i biti zadovoljni i srećni, da li će drugima biti bolje zbog mog ostvarenja mojih želja. U nekoj meri svakako hoće, jer ću ja sama biti zadovoljna, ispunjena i mnogo smirenija, opuštenija. Ostvarenje pojedinih želja sigurno hoće doprineti i boljitku mom okruženju. Ali (!)
Tokom mog života ja sam nastojala da ugadjam drugima, tom mom okruženju, da im ispunjavam njihove želje ili makar činim razne vrste poklona i usluga za koje sam znala ili pretpostavila da će ih usrećiti, obradovati...i uspevala sam u tome.
Ja sam, medjutim, dobijala poklone koji su se svidjali darodavcima. Oni nisu marili za moje želje, moj ukus. Ako nisam pokazala dovoljno jako oduševljenje, rekli bi razočarsno i uvredjeno da mi se ne svidja poklon, da ja nemsm ukusa, da ne znam šta valja ... 😚
Posle ovoliko godina života koliko imam, a imam dovoljno za sve sem za odlazak sa ove Planete, shvatila sam da  sam ja ostala uskraćena za mnoge želje i potrebe i da je krajnje vreme da poradim na realizaciji istih. Javilo se u meni pored moje potrebe i želja sada i htenje.
I radim na tome da i ostvarim moje želje, zadovoljim moje potrebe i ispunim moja htenja.
Ne umem to da ostvarim preko "želim, želim, želim...", sednem i čekam da me Univerzum raspali odozgo s tim po glavi, jer ništa u životu nisam dobijala na poklon, na izvolte, uvek sam to mojim ličnim radom i zalaganjem ostvarivala, pa tako i sada smišljam kako da zaradim za ostvarenje ovoga ili onoga, bilo da je u pitanju uredjenje doma, neki kurs, ili putovanje u pitanju. Jedino mi ljubav predstavlja problem. Pravog, odgovarajućeg životnog saputnika ne mogu pazariti, pa makar našla i najbolje plaćeni posao 🤔
Smislih caku i za to pre par godina, poučena tim bajksma o tome da samo treba poželeti, a Univerzum čini čuda. U jednoj radnji videh divan džemperak, savršene tamno zelene nijanse, koju volim, sa zlatnožutim nitima oko vrata i manžeta i sa velikim zlatnožutim sidrom na grudima i to pred Novu godinu.  Bingo! Pomislih. Imam džempera puno, ali ovaj je poseban. I kupih ga (a nije bio ni skup). To je ono pravo, rekoh sebi. Da privučem sreću u moj život, da u Novoj godini i ja uplovim u željenu luku i to zlatnu luku ili da dignem sidro i zaplovim zlatnim vodama (bračnim/vanbračnim). Ali, Univerzum ili ne ume da čita želje sa i iz mojih grudi ili nisam bila dovoljno glasna ili ... se negde zagubio taj idealni, zlatni partner, koji je baš meni bio namenjen, jer evo sad već 3-ću Novu dočekah, pa ... videćemo, možda se baš u ovoj probije kroz sve barikade i korove i stigne do ove Trnove Ružice, Princeze, koja se davno probudila i bez poljupca i čeka i priželjkuje svoga Princa.
Ne mora dojahati na belom konju. Može i na zlatnom Ferariju 😂
Ma, može i u kočijama od bundeve, ali nek se već jednom pojavi. Umorih se od čekanja. Ružica je ružica...vremenom vene, po Zakonu Prirode. 🤗
I šta ja to sad mnogo želim? Da li ja ugrožavam bilo koga mojim željama? Da li su moje želje vanvremenske, morske, astronomske, neostvarljive?
Svako od nas je ovde sa nekim zadatkom i ciljem. A da bi ostvario zadatak i cilj treba i da ima uslove za to. Ili, svako od nas, ako je zdravorazumna osoba, ima neku zamisao u i o svom životu. Osmislio je, iskreirao svoj život, napravio neki kroki i tokom života se trudi da dosegne te svoje ciljeve, da iznadje puteve za ostvarenje istih. A kad vam se život pretvori u Igre bez granica, pa još sa onim ometačima sa strane, sa kofama vode i sl., e to je tuga.
Ja ne želim moje želje da bih bila veća i uspešnija u očima drugih, niti u mojoj mašti, sama pred  sobom. Jednostavno, moje želje su moje potrebe. Potreba za pristojnim domom uredjenim po mom ukusu (bez pozlaćenog nameštaja iz Egipta i sl. perverzija), želja za novim veštinama, novim jezicima, upoznavanjem novih prostora, drugih zemalja, koje sam od ranog detinjstva "gledala odozgo" (poput  andjela i djavola iz onog filma, zaboravih naziv...ili je to bio neki Kusturicin film), upoznavanjem nekih drugih kultura, običaja ... ne putem videa, reportaža, putopisa, već želim to lično da vidim i doživim na moj način.
Svim tim punim moje baterije, obnavljam i dopunjavam moju životnu energiju. Resetujem se, kako se to sada moderno kaže.
A partner mi je potreban jer ne volim da budem sama. Želim te neke radosti i novine i razne trenutke u životu sa nekim da delim i da zajedno kreiramo puno toga i uživamo u ostvarenju tih kreacija... Ponekad poželimo da se osamimo, ali na kratko, da budemo sami sa svojim mislima, da sredimo utiske, da svedemo neke rsčune sami sa sobom i sa sopstvenim životom, da sagledsmo da li naš život ide u željenom pravcu ili nešto treba promeniti, usmeriti, ne da samujemo.
Deca su deca. Želite ih, rodite, volite, odgajite i oni idu svojim putem, zasnuju svoju porodicu, imaju svoja interesovanja, ne treba roditeljima da budu na usluzi 24 sata, već svojoj deci. Ne treba roditelji da ih smaraju i budu centar sveta za svoju odraslu decu.
Ni kao dete nisam volela da budem sama. Mnooogo sam želela  brata ili sestru. I tek sa 6,5 god konačno se majka smilovala da mi ispuni želju. Moju i tatinu. Ona nije to baš želela. Ima još želja iz detinjstva koje mi nisu ispunjene, uglavnom jer moja majka nije bila Za.
Napr. muzička škola, pa grčki i latinski, koje sam sa 5-6 god želela žarko da naučim (a iz razloga što su stalno govorili to je od grčke reči te i te ili od latinske te i te, pa daj rekoh sebi da naučim grčki i latinski i sve znam, sve mi bude jasnije, ne moram starije da zapitkujem stalno nešto🤣) ...
Kažite vi meni Ubović Siniša gde ja grešim?