MOJ DAN "D" ... 08.maj 2018.


Nikako da okončamo potpisivanje Ugovora o kupoprodaji ove kuće, u koju sam se doselila 01.Aprila o.g.
Po Predugovoru prodavac je dobio 90 dana da reguliše pitanje i status kuće, koja se vodi u Katastru GO Sopot kao plac sa pomoćnom zgradom.

Prolazi vreme, a ja sve nervoznija. Ruke su mi svezane za bilo kakva ulaganja, a u i na kući treba dobro poraditi. Ima 1001 vidljivu i skrivenu manu. I što god radim, radim na rizik. Sutra može i prodavac da se predomisli, pa ...treba posle naplatiti i sav uloženi kapital i trud.

No, najbitnije, meni treba kuća za stanovanje, a ne za vikende i moram imati sve nirmakne i pristojne uslove za život u njoj.

Kako je prodavac podneo kod Suda podnesak za ispravku ili kako god se to zvalo, tražila sam br. Predmeta i dobila i odlyčih da tog 08. Maja odem do Suda i intervenišem, onako, ljudski, da objasnim da sam ja kupila tu kuću i da moram regulisati moj status u njoj i moje pitanje.

Naravno, ništa nisam yradila, jer šalterska radnica mi reče da "predmet još nije izvadjen iz arhive".
Mogu li u Arhivu da odem i zamolim? Ne, Arhiva je na drugom kraju grada, kaže, na Vilinim Vodama. Sud je kod htl. Jugoslavija.
Krenem dalje, razočarana. Prošlo je već dva meseca, a od rešenja problema ništa.

Usput otvorim na mob ikonicu mog bankovnog računa i vidim da mi je dozvoljeni minus, dva dana ranije odobren, okrnjen za nekih 100-tinak dinara i prepadnem se.

Bila sam ubedjena da mi je preostalo nekih 900 i kusur dinara na računu, pa sam neki računčić od 500 i kusur dinara ore dan-dva platila karticom. Po mom rezonu treba da imam još nekih 400 dinara na računu, mimo odobrenog minusa. 
Ujedno, " postanem svesna", da je "danas" (8.maja) 14. Maj, kako videh na mom mob., pa se prenerazih da moja plata tj. oenzija nije legla ore 4-5 dana.
Proverim i kroz e-mail i vidim da je zadna bila krajem aprila, a 10.maja ništa nema.

Iz Suda sam, inače, krenula dalje, ka Gradskoj bolnici na neku kontrolu, pred jednu hiruršku intervenciju. Sud je na Novom Beogradu, a bolnica u starom delu grada, poprilično udaljena odatle. Idem u popodnevnu smenu, po dogovoru od prethodnog dana, iz Nemenikuća i Sopota, gde se još nisam ni prijavila da stanujem, niti se prijavila u domu zdravlja u Sopotu, iz ustog razloga. Ne mogu se prijaviti dok ne završim sa kupoprodajnim ugovorom i plaćanjem i kuće do kraja i svih drugih dažbina za to vezanih.
I to me maximalno psihički opterećuje. Toga sam svesna i zato i hoću da intervenišem kid Suda, da se te more i tog problema, koji mi stoji kao mač nad glavom, rešim. 

Prolazim pored TC Ušće i rešim da udjem unutra, u hladovinu i na šalteru Telenora proverim šta se dešava sa mojim bankovnim računom, jer je i on iz njihove banke.
Onda u momentu postajem svesna da u shopu neću rešiti to pitanje, nego moram pozvati banku putem mob. I to u holu TC-a i uradim.
Javi se ubrzo lhubazbi momak iz Servisa banke, ja mu objasnim da zovem da proveim zašto mi nije legla penzija, sačekam da on proveri ... I posle kraćeg razgovora momak kaže "Danas je 8.maj, penzija će vam sigurno odmah biti proknjižena, čim pristigne uplata, za dan dva."
Kako 8., kad je na mom mob. 14.maj, ja se tu začudim, ali mi istog trena pade na pamet da je 14 bilo vreme na mob, a ne datum... Bi mi neprijatno što sam bila toliko dekoncentrisana i okupirana i problemom sa Ugovorom i trenutnim zdravstvenim problemom i tom hirurškom intervencijom, koja mi predstoji, da sam u trenutku mogla momku iz banke ličiti samo ba neku izlapelu, sklerotičnu bakutu ...pa da se nekako izvučem iz te glupe situacije, u koju sam potpuno bespotrebno samu sebe uvalila, ja rekoh momku da na mom mob je datum 14., da se nešto poremetilo i da to moram da ispravim, a da se njemu zahvaljujem puno... I prekinem vezu.

I onda postanem dodatno opterećena, preko svega već postojećeg, i tim blamom da sam videla samo cifru 14 i povezala je bez razmišljanja sa datumom, a ne sa satom, što je zapravo bilo. 14 sati i ...xy minuta.

Požurih brzo dalje ka bys stanici da sačekam bus za Gradsku bolnicu, nervirajući se i dalhe što ċu sada mirati dugo da se vozim, kroz nesnosnu gradsku gužvu, u špici, kroz strogi centar grada, a da u Sudu ništa nisam uradila korisno po sebe i još sam se grozno izblamirala i predstavila sebe kao potpunu budalu u mojoj Banci, her sam sebi dozvolila toliku dekoncentraciju.

I nadtavih, kažem, žurno dalje. I naravno, umesto da predjem ulicu na pešačkom prelazu bližem i jednostavnihem, krenem u kontra smeru, ka podzemnim prolazima, ali da ne bih toliko pešačila dole-gore i još na dva semafora, ja kaobudjem podzemne prolaze i predjem van pešačkog prelaza, po sred širokog bulevara, sa vrlo jakim saobraćajem ... Doduše, potpuno svesno i bezbedno po mene, samo na nedozvoljenom mestu. 

I stadoh da sačekam moj bus ... Ali, zašto da sve u životu bude prosto i jednostavno, kad neki gradski "umovi" mogu da nam svima dobro zabibere, zagorčaju i otežaju ... Moj bus ude tom trasom, ali ne staje na toj stanici, nego nešto pre te iste raskrsnice i pre tog semafira, tako da je trebalo sada dodatno prelaziti još jedan semafor i još malo pešačiti, a meni je svako suvišno pešačenje bilo bolno. Zato udjoh u prvi bus, da predjem preko Brankovog mosta i da na sledećoj stanici sačekam moj bus. Tamo naidje drugi, koji ude donekle u ustom pravcu, pa se njime pivezem još jednu stanicu, her ne ide trasom, na koju sam ja mislila. Pa na sledećoj udjem u još jedan, koji ise u tom pravcu, ali samo naredne dve stanice... I onda opet moradoh da presedam na novi bus.
Beše to putešestvije, Boga mi, dok stigoh do Gradske bolnice.
A dogadjaji uz Gradske bolnice su priča za sebe ...