Od svega najbitnija stavka 11. 😁
A te bajke o grčkoj, Indiji i sl., to je za malu decu. Pre 4000 godina SIGURNO ovaj sadašnji postojeċi narod NIJE živeo na tim prostorima...ratovi i migracije su učinili svoje. Neko ga jeste možda tada sakupio od pčela, ali koji narod, to se može samo nagadjati.
Poznata stvar iz istorije je da smo mi Srbi se selili 3 puta, kroz istoriju, kolektivno. Znači, živeli smo na nekom drugom terenu. Tako je i sa drugim narodima. I sad neki se kite tudjim perjem.

U Beogradu novi biser! Obuka za profesionalne upravnike zgrada, tokom oktobra.
Novo mlaćenje prazne slame!
Nekada se ovo zvao Domar, Kućepazitelj, a sad je Upravnik zgrada!
U nasem soliteru na Konjarniku arhitekta je osmislio/la zajedničko smetlište, na svakom spratu kaseta za ubacivanje smeća, koj propada pravo u podrumsku prostoriju Smetlište, u kantu za smeće. Iza solitera je predvidjen prilaz kamionu "djubretarac" i vrata, za iznošenje smeća. Interesantno, niko nije predvideo kuċepazitelja niti nekog ko će obilaziti prostoriju i menjati kante, punu za praznu.
Imali smo u podrumima i vešernicu, sa 3 ogromne veš mašine, gde se kao u američkim filmovima iliti na Zapadu, sidje sa korpom zaprljanog veša, opere u mašini i nosi kući čist, na sušenje. A možda je bila i za sušenje, ne sećam se više. Te mašine su u nekom kratkom vremenu "isparile" iz naših podruma.
O svemu su tada vodili računa zaposleni u tzv. Stambenom, sadašnjem "Infostanu". Bio je predvidjen i stan za domara, na ulazu pored (soliter sa dva ulaza), gde se uselio neki majstor, ali mu nije padalo na pamet da trčkara okolo i uslužuje stanare popravkama... Popravke je radio tu i tamo, u slobodno vreme, uz novčanu nadoknadu. Čovek je u medjuvremenu umro, žena i sin žive u njemu...
I nikom ništa, pojeo vuk magarca.
U Srbiji svi imaju stalno neke famozne ideje, koje ostaju samo u mašti ili su pogrešna investicija, nikad ne zažive pravo.
I šta znači sad taj " Profesionalni Upravnik zgrada" volela bih znati. Koliko meseci će biti aktuelna ta funkcija i koje ċe zadatke da obavlja taj genije?
Da brine o potpisivanju naloga čistačicama, koje protrče sa metlom ili mokrom krpom, pa gde šta zahvate ili operu prvi sprat i ulazni hol, dobro nakvase, da bi stanari pomislili kako se dalje već osušilo? Posle čijih čišćenja NIKADA ni na tren se ne oseti miris nekog dezinfekcionog sredstva, sredstva za pranje podova, niti čistoća i miris vode u vazduhu. I koje nikada ne obrišu ni prašinu sa vrata liftova, po spratovima, a o prljavštini da ni ne govorim.

27.sep.2016. Moj koment na neki glupi text o tome šta je Miščevićka rekla po pitanju ulaska Srbije u EU i otvaranja svih poglavlja do 2018.

Ma kako vas samo nije sramota!?
Dovukli ste se na vlast kao gerila, uz bagere, oružje i čarape i fantomke, upropašćujete ovu zemlju već 16 godina intenzivno i legalno ... i stalno prolongirate ulazak u Evropsku Uniju da biste se što duže iživljavali nad Srpskim Narodom! Svake godine pomerate tu granicu za još godinu, dve, tri.
Marš napolje iz ove države!!! Vi ste jedna obična hunta! Nepoželjni ste u ovoj državi! Nesposobni ste za prava i časna dela. Sposobni samo za glumu, za lažna i prazna obećanja i za iskorišćavanje svih i svakog ko vam se nadje u bližem i širem okruženju, za tiraniju i razne mahinacije i malverzacije, za sramne špekulacije!

U životu je, kažu, važno da se osmehneš i to podeliš. Širite osmehe, jer to ništa ne košta...poručuju stalno i pozivaju nas.
Moj stav po tom pitanju je drugačiji. I vidjenje stvari.
Išla sam par puta i na Smeh Jogu i nisam bila oduševljena.
Smejanje na silu, ka mu vreme nije je suludo. A ima u toj smej jogi nekih pokreta, koji su mi potpuno neprihvatljivi. Jedva sam sebe primorala, da ne bih odudarala od grupe, da ih i ja učinim, ali sam se oseċala tako jadno i bedno, a morala sam se svo vreme i smejati, prisilno.
Volim komiku, volim komedije, volim zdrav smeh. Ali smeh joga nije zdrav smeh. Upražnjavanje iste vodi ka deformitetu ličnosti, deformitetu karaktera.
Pogresno gledište imaju mnogi po pitanju osmeha. Osmeh košta MNOGO kad je iznudjen. Zna se kad čovek može da se osmehuje. Kad je radostan, zadovoljan, sreċan, kad mu je sve potaman ili makar kad izlazi iz neke krize i oseća pozitivan korak u svom životu, bez obzira da li je u pitanju zdravstveno, finansijsko ili emotivno stanje. Svi lažni osmesi su štetni. Iznudjeni, oni na silu, takodje su štetni. A ima i onih trećih osmeha. Oni su vrlo opasni po okolinu. Kod mene postoji i ta vrsta. Kad sam najviše ljuta i besna, a ne galamim, ne svadjam se (inače ne podnosim svadje), ne plačem, nego počnem da se smejem, tad nek mi se svi sklanjaju s puta, mogu da ih oduvam sa planete zemlje.
U svaki od tih osmeha i smehova čovek ulaže ogromnu količinu svoje životne energije, a ona košta i te kako.
Širiti osmehe svuda uokolo isto je što i činiti dobra i trošiti vreme na pogrešne osobe.

Žena je objasnila, ali šta? Ni ja nemam tv već 10-tak god. O političkim i drugim zbivanjima u zemlji informišem se preko interneta, manje svojevoljno, više preko fb prijatelja, od kojih neki redovno sheruju samo neke otrovne članke, na koje ne možete dugo da ne reagujete. Onda sam krenula sa unfollow, pa sa potpunim brisanjem tih prijatelja sa liste, jer ako se ne pratimo, što bismo bili povezani? Onoliko, koliko treba da budemo u kontaktu, bićemo preko mob i u direktnom kontaktu, prema potrebi.
O tim sapunicama turskim, južnoameričkim, španskim, kakvim god, sve što znam jeste preko raznih komentara i kritika. Mnogi pljuju, kritikuju i očigledno, uporno prate te serijale. Ako mi nešto ne prija, otpisujem i to je kraj priče.
Ali, ne zove se to slučajno Reality show.
A ovi tako precizni opisi toga šta se tamo dešava, na tim farmama, zar to nije slika i prilika naše stvarnosti, u Srbiji, BiH, CG i šire? Sve je doslovce isto, samo možda sa manje sirovim jezikom. Zapravo, prilično ugladjenim u javnosti, pred kamerama i svetom, ali vrlo brutalnim i sirovim van tih javnih nastupa. Primer onog predsednika opštine iz Subotice i onog gradjevinca, arhitekte... I zar mi svi ne živimo baš prema opisanom scenariju, kao u logoru? Ja se već godinama tako osećam, ovde u Srbiji, na svakom koraku. Sve je upravo tako osmišljeno i uredjeno. Ta farma je figurativan prikaz Srbijanske stvarnosti. Banalan primer, koji potvrdjuje moju tvrdnju su oglasi za posao. U svakom je jedan od glavnih uslova da dobro podnosite stresove i rad pod pritiskom! Takva neka formulacija je u svim oglasima za ponudjene poslove. Meni taj uslov mnogo govori o državi u kojoj živim, o društvu u kom živim, o rukovodstvu, koje upravlja mojom jednom jedinom domovinom, jer alternativnu nemam, nisam dodjoš.
A novine i mediji su prepuni raznih pljuvačina i najmizernijih svadja i raznih pretnji medju političarima, ali i medju nekakvim estradnim "zvezdama", da nagone na povraćanje. A sve te zvezde, što ih gora reputacija prati to su im punije hale na koncertima, show-ima, i raznim performansima. I ta Mirjana posećuje sve te skupove i vrlo je frendly sa mnogim opanjkavanim, kritikovanim i popljuvanim likovima iz tog nekakvog "našeg" javnog miljea.
I šta ću svesnije od toga?

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović

Došla je jesen, deca krenula u školu, a Srbija se vratila u kuće da gleda rialiti programe na televiziji i da u njima, pradoksalno, pronalazi vrhunsku zabavu. Jer, šta ima zabavnije u životu nego posmatrati kako se ljudi, skupljeni skoro isključivo po principu „od zla oca i od još grđe majke“ danonoćno uzajamno da izvinete, pičkaraju, tuku, pljuju, ponižavaju, mrze i gaze, svlače, pominju polne organe, prljave gaće, pokazuju zadnjice, podriguju, pljuju, prde i psuju?

Sasvim je razumljivo zašto moćne nacionalne televizije ne snimaju drame i serije, ne dovode pred svoje kamere pristojne i pametne ljude pošto pristojnost, vaspitanje, pamet i integritet ne dižu rejting, i „ti ljudi nisu dovoljno filmični“. A škola je, ionako, za gubitnike, agresija je jedino društveno isplativo ponašanje, kome je do morala taj nije razumeo moderno doba i nek ode u manastir, pošto ono što svi gledaju- poručuje samo jednu jedinu stvar – pobedniku je sve oprošteno, čak iako je i tukao i bio tučen. Pare i skandalozna slava, brišu sve. Zato, gazi preko leševa, urlaj, pljuj, psuj, otimaj, preti, lomi, penji se na sto, i pobedićeš!

Sodoma i Gomora naših rialiti šou programa, međutim, deleko je opasnija od onoga što se na prvi pogled vidi. Daleko opasnije od sve te „stvarnosne proze u direktnom prenosu“ jeste nešto drugo: rialiti programi ovakve vrste osim što pojam integriteta brišu iz vrednosnog sistema, i osim što uporno lome kičmu ionako sluđenom, ojađenom malom čoveku, i čije ćemo posledice tek videti, čine jednu strašnu stvar: u svom tom naizgled stihijskom dokumentarizmu ljudskih najnižih strasti, ovi projekti promovišu koncept logora kao vrhunski cilj savremenog čoveka, i njegovu najbolju moguću sudbinu, kao njegovu prvu i poslednju šansu. Zatvoreni na neodređeno vreme, plaćeni da se međusobno mrcvare, ali i da pokažu kako je vrhunski cilj zadovoljiti, odobrovoljiti i nasmejati gospodara. Drugim rečima, opasni, grozomorni eksperiment masovne kontrole uma, koji poručuje da smo svi po malo kurve, nasilnici, zveri i bezvredna bića.

To što u tim gladijatorskim arenama nema lavova, i što još uvek nismo videli ubistvo, ništa ne menja na stvari. Jer, promenjen je ne samo jezik nego i smisao javnog prostora, srušene su sve ograde, unutar strogo kontrolisane životinjske farme.

Ugasiti televizor jeste početak revolucije.

Izvor: AllMe

Ovo nisam do sada pripovedala, sem ocu mom, po ustajanju, posle budjenja. Mada, ima i nečeg što ni njemu nisam baš do detalja ispričala, kao ni o onom što je prethodilo tom snu.
Nekoliko noći za redom imala sam čudan san. Svaki put isti, samo se intenzitet svetlosti i kolorit boja pojačavao svaki put. Neka energija, neka nebeska struja je počela da me mami. Nevidljiva, potpuno. A onda je počela dobijati svoj oblik kroz boju, pa na kraju i kroz intenzitet. U startu beše to crveni snop uperen ka meni kao laser, kao munja, ali dugi snop, bez zvuka. Neko ili nešto me je uznemiravalo par noći.
Sanjala sam neko kretanje vazduha, u polutami, tj. pred svitanje, kao kad tek počne da se nazire svitanje, a posle i neke zrake, neke raznobojne svetlosti sa Neba, crvene, modroplave, najviše, pa tek žućkaste i zelene, koja me je, prosto, mamila, moja glava je upijala tu svetlost, te signale i ja sam kroz san putovala nebeskim svodom. Nešto sam tražila, a da ni sama ne znam šta. Samo sam osećala potrebu da plovim, da idem dalje i dalje. Nešto me je zvalo bezglano, tražilo mene, kao i ja njega. Zapravo, istraživala sam ga, istraživala odakle dolazi ta svetlost. Raznobojna svetlost se počela pojavljivati, visoko na nebu, horizontalno strujeći, paralelno sa površinom zemlje. I nebo je bilo potpuno prazno, nigde nikog i ništa srela ni videla nisam. Taj san me je zbunjivao i počeo je da me nervira, na kraju. Nisam svhatala svrhu tog sna. Bila sam dete, predškolskog uzrasta tada.
Posle par dana, usnila sam novi, vrlo konkretan san.
Ne mogu ni sada dužiti priču, samo želim zapisati osnovno.
Sa starim dekom, vrlo čilim i vitalnim i razumnim, srednjeg rasta, sa belom kao sneg kosom i dugom špicastom bradom i brkovima istim, uobičajene dužine, putovala sam u nekoj mašini, koja se sastoji od jedne male kabine, sa samo jednom stolicom, pa sam mu sedela u krilu. Tu mašinu koju ja zovem Kapsula, a može se zvati i Vremeplov mašina. On je pokrenuo mašinu, koja uopšte nije bila komplikovana za upravljanje, samo sa jednom ručkom. Upravljao je njom neko vreme, a onda je dao meni da upravljam njome. Pred nama se ubrzo pojavio nepregledni plavetni nebeski svod.
Putovali smo kroz vreme, zapravo. Prvo smo otišli u Prošlost i nekoliko vekova obišli. Svaki put mi je rekao koji je to vek i razgledali smo stvari, ljude, dogadjanja i sve ono što je on smatrao da treba da vidim i sa čim treba lično da se upoznam. Prisustvovali smo raznim dogadjajima, pritajili se i prisluškivali, slušali neke dijaloge neko vreme ... Onda smo polako se vratili u Sadašnjost, kroz koju smo samo prošli i nastavili aero plovidbu kroz Budućnost. Kratko smo se zaustavili jednom, dva put. Svo vreme mi je deka govorio koje su to godine iznad kojih letimo ili gde se malo duže zadržimo, da bismo se obreli u jednoj budućoj godini i tu stali. Grad je bio veliki, prepun nebodera i oblakodera, na ulicama uredno parkirani automobili, ali pust, avetinjski grad. Sivo nebo, tmurno, kao i sve uokolo. Nigde žive duše, nigde uokolo. Ja se spustih do  nekog sprata jednog oblakodera i nadjoh se u nekom praznom stanu (praznom u smislu bez stanara). Gledah prvo radoznalo uokolo, a sad već tužno, u taj ogromni avetinjski prostor, taj avetinjski grad. I onda spazih da se nešto miče preko puta u drugom oblakoderu. Neki muškarac se kretao u polutami po nekom stanu.
Uh, dobro je, pomislih tada, nisam baš potpuno sama.
Tu se zadržah poprilično, a onda se opet sa dekom uputih ka Sadašnjosti i vratismo se u bazu iz koje smo i krenuli na taj put.
... I da ne dužim, jedna žena, teget uniformisana, u suknji, upitala je deku " Šta ćemo sada sa njom?", misleċi na mene.
Deka je odgovorio "Ništa. Znaće ona šta treba da radi, kad za to dodje vreme". Otpratili su me do kapije, tog ogromnog poseda, koji je podsećao na nekakvu vojnu bazu, pozdravih se i izljubih sa dekom i odoh. ... nazad, svojoj kući.
Ujutru, po budjenju i ustajanju ispričah mom ocu taj san. I majka je bila prisutna, naravno, jer smo živeli tada u samo jednoj velikoj sobi, koja nam je bila i soba i kuhinja i dnevni boravak i trpezarija i kupatilo (za kupanje u koritu, wc je bio napolju, nešto udaljen od barake). Njen komentar je odmah bio da ja sanjam samo neke gluposti i smišljam samo neke gluposti... I posle je ispričala ocu o požaru koji sam "videla"  i da je samo plašim nekim mojim postupcima, ponašanjem, izjavama. Otac je ućutkao i tražio da nastavim sa prepričavanjem sna. Otac se duboko zamislio i ništa nije rekao za san. A nešto kasnije majci je rekao "Pa, možda imamo vidovito dete. Dete, koje ima moć. I šta je tu čudno? Tebi krivo što ti nisi ta. Što ti nemaš tu moć!"
One boje i oni zraci, shvatih kroz odrastanje, bili su neki kosmički talasi, koji su me tražili i sa kojima je trebalo nekoliko noći, mislim tri, da se povežem sa njima.
A ovaj san, koji je usledio odmah posle toga, sam za sebe sve govori i objašnjava.
Imala sam još par puta tokom života sličan san, samo sam bila na drugom mestu, u drugom okruženju. Ali, uvek na kraju ja sama, pa se pojavi neki mladji muškarac, sa kojim odmah uspostavim prijateljski odnos i nastavljamo dalje skupa, kao da se dugo znamo, a tek smo se sreli. I nije uvek veliki avetinjski grad sa neboderima. Nekad je to predivan manji gradić ili neki gradski kvart, sa predivnim zelenim travnatim površinama, drvećem i niskim rastinjem, negovan prostor, a mi sami, nigde nikog, nigde žive duše, pa crkva na proplanku, ali prazna, pa idemo neko vreme i razgovaramo, pa naidjemo na prve kuće, lepih fasada, uredjeno naselje, ali prazno... A onda se posle nekog vremena pojavi šaka nekih ljudi, nalik nama, običnih, uredno i lepo odevenih, pristojnih. Dan sunčan, sve okupano u suncu...

Probudih se jutros sa bolom u levoj polovini glave. Ne jakim, ali bolom. I setih se. Prinesoh levi dlan na levo oko i osetih veliku hladnoću iz oka. Nije mi to prvi put, od skora, od pre nekih par godina sam ukapirala da je moguć i taj fenomen. Podržah dlan na oku neko vreme, da ga zgrejem i ubrzo bol poče da iščezava.
Inače, na tom oku mnogo slabije, mutnije vidim, nego na desnom, od kad mi se počeo remetiti vid. A počeo je od grčke i raznih, učestalih stresova. Nažalost, kod kuċe su me čekali jos veći, pa se to nastavilo i pogoršalo dodatno, %-tualno mnogo više na levom nego desnom.
Moje objašnjenje za to da su udarci po duši bili snažniji, sa više posledica i modrica...i evo sada mi se dok ovo pišem oči zamagljuju, suze naviru i oseċam potrebu i želju da plačem...nego po raciju i sferi posla, mada i tu imam velike traume, jer sam u životu mnogo radila, često i po dva posla, trudila se i nekim osiguranjima da obezbedim sebi bolju budućnost, bila vrlo požrtvovana i po pitanju dece i njihove budućnosti, da ne moraju da rade više poslova da bi dobro i udobno živeli, samo da s dobro iškoluju, a na kraju se ispostavi da sam se sve uludo trudila i da od svega ne bude ništa ... Tu su svi krivi, moji roditelji, majka na prvom mestu, pa moj odabir pogrešnog životnog partnera, pa država i politička previrana, ali i društvo u celini, koje sve što radi radi samo iz čistog interesa i dobar si im onoliko koliko te mogu koristiti, prijateljstva su lažna i površna. Mnogi ni ne znaju šta je to biti prijatelj, a neki, mrdju kojima sam i ja, ni šta je to imati prave prijatelje.
Uobičajeno je kod nekih stručnjaka, nadristručnjaka, da drsko kritikuju i savetuju pojedince da greške i krivce pronalaze u sebi, a ne u drugima, ali u mom slučaju je tako kako je. 

Propratih par videa na YT, slučajno, onako usput, o Sladji Delibašić i nekom policajcu, venčanju i razvodu...
Podstaknuta time krenuh i nesvesno da razmišljam nešto o tim brakovima poznatih i slavnih.
Sportistima i glumicama napr., a i drugim kombinacijama.
Pitala je reporterka Delibašićevu zašto je odlučila da se venča sa dotičnim, šta je to u njemu videla, šta joj se toliko dopalo da se odlučila na taj korak? Pitala je i šta misli, šta je to kod nje što je njega privuko i podstaklo, zbog čega se on ženi njom?  Dala je bez mnogo razmišljanja, odmah, neke kratke površne, opšte odgovore i na sledeće vrlo lično i direktno pitanje je odgovorila da je dosta pitanja i prekinula je taj blic intervju na prepad, na dan svog venčanja, ispred crkve, po obavljenom venčanju.
Sledeċi video bio je uz pitanje "da li je istina da ste se razveli od ..." tog policajca?
Interesantno je to da neko potrči da se venča u crkvi, po meni, a da posle kratkog vremena se razvede.
Ko nije siguran u sebe ili u partnera i u trajnost te veze, logično je da sklopi običan gradjanski brak, a ako vreme pokaže da je to dobra i postojana veza, vredna truda i očuvanja, uvek može naknadno, na dan nekog gradjanskog jubileja, 25.-godišnjice i "srebrne" svadbe da se venča i u crkvi. Ili nekog kraćeg jubileja, od 10-15 godina.
Sladja D. pomenu i neke sportske naklonosti obe strane kao razlog istih interesovanja, koja su ih približila...
Setih se tada i Divca i njegove glumice i pomislih da su njih dvoje bolji spoj. Zapravo, idealan spoj. Zašto?
Iz prostog razloga što oboje, i sportisti i glumci vole sebe, vole pobede, vole slavu, popularnost, aplauze i sve što uz to ide. U grupnim ili pojedinačnim nastupima, svejedno. I u grupnim se uvek istaknu i posebno slave neki pojedinci, na kraju krajeva. I šta je tu bitno. Sportisti vole da su u centru pažnje, da ih se slavi, da im se ugadja, a glumci, glumice, takodje vole slavu i popularnost, koju bez mnogo truda, uz poznatu ličnost, kao životnog saputnika, popularnu, sebi obezbedjuju ličnu popularnost, pojavljivanja u javnosti, fotose po novinama, časopisima i mefijima i razne naslovnice i sa svojim imenom, direktno ili posredno, a uz sve to imaju obezbedjenu doživotnu scenu i rolu, mogu da glume beskonačno, i kroz tu glumu da ugadjaju svom popularnom partneru. I taj brak im dodje kao životna rola i remek delo njihove glumačke umetnosti.
Da su se odlučili za nepoznatog saputnika ili solo život, mogli su se truditi i upinjati po raznim glumištima i da niko nikada ili vrlo mali broj sazna za njih, uopšte. Da nikada ne dožive slavu ni veći uspeh i karijeri, pored svog truda i rada. Ovako idu na sigurno.
To je moje vidjenje stvari, kada su ta neka zanimanja i preokupacije u pitanju.
Znači, dobitna kombinacija uspešni muzičari, sportisti i umetnici raznih drugih profila sa glumcima/glumicama u kombinaciji. :-)

Novi post o novom hodu po mukama.
Konačno dodje i taj dan, dan Sv. Spasa, kako mislih, dan za ostvarenje prava na penziju i pošto se dobro raspitah, predadoh dokumenta prvog mogućeg dana ... Bilo je to 14.avg. o.g., baš na Sv. Muč. Makaveje.
Sve oko predaje je proteklo u najboljem redu, bez preteranog čekanja, sa četir-pet osoba pre mene. Odmah dobih i potvrde za mesečnu gsp karticu i za novu zdravstvenu knjižicu. A pri predaji, poučena raznim iskustvima drugih u prošlosti i čekanjima od po 6 i više meseci, zamolih da ne čekam predugo na rešenje i isplatu, jer to mi je osnovni izvor prihoda, dugo sam veċ bez posla i sa povelikim troškovima neizmirenim, u medjuvremenu. Dobih savet kako da postupim nadalje i to bi bilo to.
Ne sačekah celih mesec dana, već odoh 7 dana ranije da intervenišem na način, kako me je službenica, pri predaji podučila. Naidjoh na vrlo ljubaznu referenticu, da bih prosto iznenadjena ljubaznošću i predusretljivosću te dame. Prosto mi bi nestvarno da postoji takva osoba na takvom mestu u današnje vreme i u ovom postojećem nakaradnom i naopakom sistemu u državi Srbiji, već dugi niz godina. No, bih srećna i zadovoljna. Žena je baš tog jutra, pre mog dolaska odradila moj predmet i kako sama reče, pošto je evidentno da imam pravo na penziju, uradila je tzv. Privremeno rešenje, jer je za tri firme po službenoj dužnosti pokrenula neku proveru njihovog ispunjenja obaveze prema osiguraniku, tj. Meni i prema državi, a da ne bih bespotrebno čekala da se ta provera okonča. A po okončanju, tj. za mesec-dva da postupim prema njenom uputstvu i podnesem zahtev za Konačno rešenje.
Pripremljeno Privremeno rešenje treba samo da prodje kontrolu i potpis, overu i mogu da ga očekujem već u ponedeljak, reče službenica, a to beše u četvrtak.
Prodje ponedeljak, prodje i cela nedelja, a od mog Resenja, koje sam lično videla, jer mi ga je pokazala referentica, ni traga. Odoh u petak, zadnjeg dana u toj nedelji kod iste referentice da proverim o čemu se radi, zašto ne dobih moje Rešenje, po dogovoru, ali princip poseta, koji je uredjen tako misteriozno i famozno, kao da ulazimo u prostorije NASA-e, niko mi nije prethodno objasnio, pa u petak nije bilo moguċe da se popnem do IV sprata i te službe. To je moguċe samo ponedeljkom i četvrtkom. Tako se vratih kuċi razočarana, besna i kivna i na sebe i na ceo svet.
Sačekah ponedeljak, pa opet odoh do te službe. Žena reče da nije bila par dana u toj službi, prebačena je bila na odeljenje žalbeno, danas se vratila (da li joj verovati ili ne, ne znam...želim da verujem), i dalje vrlo ljubazna i predusretljiva, zamolila me da pričekam da pronadje moj predmet, pa će me pozvati. Kako pričekah i da završi sa doručkom kad stigoh, veċ su bes i ljutnja narasli u meni, pre svega što sam uopšte morala dolaziti ponovo, pa još dva puta, i u petak i u ponedeljak, što nije ispotovan naš dogovor od, sad već, pre deset dana, ali ne rekoh ništa, samo izadjoh i sačekah, spremna da to potraje, iz nečijeg hira da me maltretira bez ikakvog razloga, po principu, mi smo na vlasti i eto može nam se.
Na svu moju sreću, ova žena malo odudara od njih u ponašanju i nisam puno čekala.
Ispostavilo se da druga osoba, koja je trebalo da prekontroliše i potpiše, crvenom olovkom na praznom papiru je napisala da ovo Privremeno rešenje bude zadržano i da se sačeka 14 dana, dok u medjuvremenu ne stignu odgovori od te tri firme.
To znači, bespotrebno odugovlačenje, naknadno i dodatno, kao da ovo dosadašnje maltretiranje i prolongiranje, sa 58 na 60 godina starosti, pa sa 60 na 61 godinu i na kraju dodatno iživljavanje od strane vlasti i prolongiranje prava na ostvarenje penzije, sa 61godine starosti na dodatnih 61 godinu života i 6 meseci, nije bilo više nego dovoljno črkanja. A da pri svemu tome, ja u ovom "demokratskom" sistemu i tranziciji, ja bih rekla bolesnoj TRASiciji, uspeh da ostvarim SAMO nepune TRI godine radnog staža i to na vrlo nekvalitetnim radnim mestima i nekvalitetnim uslovima rada, po pitanju PIO osiguranja. Svi kvalitetni poslovi su bili rezervisani za sve druge, samo NE za Srbe iz Srbije ili Srbijance, kako sebe mi sami nazivamo.
Ne znam zasto sam uopte morala čekati svih ovih 17 godina da ostvarim pravo na penziju?! Sa ovoliko staža, bez ovih nepunih tri godine, ja sam mogla i trebala dobiti moju penziju još onda kada sam je prvi put potražila, preko meficinskih službi i papira o mom tadašnjem vrlo teškom zdravstvenom stanju u kom sam se našla, a gde me je lekar na komisijskom preglefu pitao da li sam imala neku operaciju do tada? I posto nisam, njegov odgovor je bio, bez obzira na sve papire njegovih stručnih kolega, da sam makar jednu operaciju imala, on bi mi dao saglasnost za odlazak u penziju, ali ovako nije u mogućnosti. To je bilo još uvek ono doba prevrata, post 5.oktobarsko i pada Miloševiċa i ostataka Miloševićevskog režima i kad se nije znalo još ni ko pije ni ko plaća... Da sam imala plavu kovertu zadigurno bih dobila pravo na penziju, jer kad sam se obratla jednom "prijatelju" iz tih medicinskih krugova, uvaženom dr.sci.med. za pomoć, pitao me je iskreno, onako usput, imam li para, jer za to "oni" očekuju, kako je pomenuo, tada, u to vreme, nekih 3000DM. Upravo sam se vratila iz grčke, sa mukotrpnog rada od 3,5 godine dugog, ali para nisam imala, jer je tada već moj bivši muž sve to sam kuċi slala spuskao na alkohol, kurve, provod i gluposti, pa i na unistavanje života i budućnosti naše dece, umesto na upravo suprotno, na školovanje dece, njihove dobre pripreme za upise na fakultete, na dovršavanje renoviranja i adaptacije stana u kome smo živeli. Mada, sa druge strane, ne znam da li bih pristala uopšte i da dam taj novac u ime mita, jer ja sam protivnik mita i korupcije i nisam sigurna da bih svojim gestom potpomagala iste. Mogu se zahvaliti nekom na pomoći u nekom trenutku nekim poklonom, čak i skupim, shodno tome koliko meni znači nečija pomoć u datom trenutku, ali NIKAKO davanjem nekog mita unapred, da bi mi neko nešto učinio.
I tako ja ostadoh kratkih rukava po pitanju ostvarenja tako evidentnog prava na isto. I lečih se uglavnom sama, teškom mukom, uz preteške uslove, bez novca, bez pomoći porodice i prijatelja, bez posla, bez stalnih izvora prihoda, uz neku preskromnu socijalnu pomoć, u tom periodu mog života, te srećom veće, macimalne sume jednokratne pomoći, na koju u tom trenutku imadoh pravo i koja mi je definitivno spasila život, jer sam bila toliko iznemogla i iscrpljena, da više nisam mogla ni da hodam, nisam mogla ni do obližnje prodavnice da odem i vratim se bez odmaranja usputnog i "dopinga" u vidu vitaminskog napitka ili kašastog voćnog soka. A najefikasniji je bio parafajz sok, koga bih neizostavno kupila, zamolila kadirku da mi otvori, jer je bio u flašama pivskim pakovan i na moju veliku radost i sreću, vrlo, vrlo jeftin, slabo ga je ko i kupovao. I na putu od radnje do kuće bih par puta morala zastajkivati da odmorim i nakretala tu flašu, razmišljajući ponekad o tome šta li misle oni koji me sada možda posmatraju sa prozora, a koji me znaju tu iz kraja. Možda da sam se propila, da se čak i ne stidim i da ne mogu sačekati ni da stignem do kuće, nego navrćem flašu piva na sred ulice. Moglo je ličiti i na tako nešto, slučajnom posmatraču i nekom ko me površno zna. Ili nekom zlonamerniku. No, istog trena bih odbacila takve misli i koncentrisala se na moje zdravlje i na to da mi ti gutljaji te, meni u tom trenutku, dragocene tečnosti znače dobro, znače blagodat, znače spas i da me je baš briga šta ko misli i šta bi ko mogao pomisliti. Gospod Bog je bio uz mene i on mi je pomagao na razne načine da istrajem u svim mukama i nedaćama i da se iscelim i ozdravim. I HVALA mu do svih Nebesa i svih Galaksija i nazad za vjek i vjekova, Amin!
I dok ovo pišem i ovog se prisećam, suze opet naviru na moje oči i kvase moje lice. I ovo su stvari koje se ne zaboravljaju tako lako, skoro nikako i koje se ne mogu tek tako oprostiti bilo kome. I znam da je Gospod Bog uz mene i da se on ne ljuti na mene zbog toga što ne mogu oprostiti niti zaboraviti i da će on svakako sve ove moje muke i patnje osvetiti u svoje i u moje ime, svima koji jesu učinili neko zlo i naopako prema meni ili onima koji su mogli svojim činjenjem sprečiti da mi se zlo i naopako desi, a nisu učinili, kao i sve do sada što je kaznio i osvetio. I beskrajno mu hvala na tome iz dubine čistoga srca moga i prečiste duše moje, koja u Njega, Njegovu pravdu, Njegovu snagu i Njegovu Svemoć veruje iz sve snage.
Ja sam Božije dete i Bog je moj zaštitnik. Bio i ostao.
Hvala i svima onima koji jesu ili nisu učinili nešto za mene, a na moju dobrobit i u moju korist, što se odnosi na moje biće lično ili posredno, preko moje dece i njihovih bića.
I da se vratim na konkretni trenutak. Po savetu referentice na licu mesta napisah Molbu, da mi se izda Privremeno rešenje, i od tada prodje čitavih nedlju dana, ali od rešenja ni traga ni glasa. Danas je nedelja, 24.sept. 2017.godine. Ja bez novca, bez osnovnih sredstava za život, bez prava na socijalnu pomoć (o tome sam već pisala u nekom od prethodnih mojih ispovesti, kako i zbog čega sam odbijena). I u državi Srbiji nikoga nije briga što jedno Srbijansko biće nema od čega da živi i što se nalazi u teškoj, bezizlaznoj situaciji.
Obraċala sam se i Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, pismeno, istog dana kada sam podnela zahtev za penziju, za pomoć oko rešavanja te moje nemile i zaista bezizlazne situacije, oko rešavanja mog stambenog i finansijskog problema. Tražila sam pomoć oko prodaje mog stana, koji treba da podlim sa mojom sestrom, po Rešenju o nasledstvu, kao i pomoć oko mojih dugovanja vlikih i kod Infostana, za komunalije, koje treba da regulišemo od prodaje stana i troškova struje, koji su u medjuvremenu porasli, jer sam od Božića bez posla i redovnih primanja, a EPS mi šalje opomene i preti da mi isključi struju, koju do prodaje stana ili bar do prve penzije nikako ne mogu da regulišem, pa zamolih da oni sa svoje strane prolongiraju kod te službe da sačeka sa isključenjem, tim pre što ulazimo u jesen i hladnije dane. Na sve sam dobila najdrskiji i najidiotskiji odgovor da Država Srbija ne otkupljuje stanove od fizičkih lica (ali "Država" može da ti oduzme, tj. otme stan, kuċu, imanja, pa i kompletnu državnu upravu i posed zvani država, sa ili često i bez nadoknade, da te dovede do prosjačkog štapa, bede i nemaštine, svojim naopakim rukovodjenjem i upravljanjem, svojim nakaradnim i podmuklim zakonodavstvom, raznim nasilnicima koji su se ušunjali u ovu državu ilegalno ili "legalno", uz žalopojke vešto smišljene i iskreirane specijalno za takve prilike, a sa namerom da te porobe i preuzmu vlast u tvojoj državi i otmu ti sve što mogu, po sistemu " trojanskog konja" u turbo folk izdanju),  a da se za ostale probleme obratim dotičnim firmama. Od EPS-a, kome sam se istovremeno kad i Ministarstvu, takodje pismeno obratila, dobila sam odgovor "da ono što se potroši mora i da se plati ...itd i sl.", (samo ne znam zašto to pravilo decenijama nije važilo i za žitelje KiM, još od Tita pa nadalje (?!?) i nikada mi to neċe biti jasno).
I eto, tako, ja još uvek čekam moje Rešenje o penziji i početak isplate po istom. Da nisam Srbijanka, veċ neka velikosrpkinja iz drugih krajeva sveta, ovde pridošla, mogla bih odmah da dobijem i sva rešenja i penziju privremenu i tazna davanja i pomoċi i visoke kredite od banaka bez obzira na visinu ličnih primanja, a u kojim bankama rade svi sem Srbijanaca. Biti Srbin iz Srbije u Srbiji izgleda nikad nije bilo popularno, ali zadnjih par decenija tek nikako.
A Svet i Svetski oci pred svim ovim žmure, prave se nevešti, glume da to ne vide ili možda misle da je to tako normalo (?!) ko bi ga znao.
Ali, i tu ima Boga, moj Gospod Bog bar ne žmuri, sve vidi i sve kažnjava, po vasceloj kugli Zemaljskoj_ sve koji čine zlo i one koji ga mogu sprečiti ali ne čine ništa u tom pravcu, kao i one koji zlo i pakosti osmišljavaju i druge postiču i drugima podmeċu da ih čine. Koliko su krivi sami akteri, toliko su podjednako i ideolozi i kreatori istih, krivi kao saučesnici u zločinima i podlostima.
Moj hod po mukama i dalje traje. Možda iz nečijeg bolesnog hira ili još bolesnije duhovitosti, zbog tog datuma, 14.avg. i dana Sv. Muč. Makaveja.
No, moj Bog, jedan jedini u koga vetujem bezgranično, jrdan jedini koji bitiše na celom Svetu, već će se postarati da ohladi usijane tintare tih zlonamernih "komičara". To znam i verujem u to.

Optužiše me neki sa Fb stranice "Prirodni lijek" kako sam otrovana mržnjom, jer non stop plasiraju političke članke i propagiraju nekakvo bratstvo i jedinstvo i neku Treċu Yu, na šta mi se diže kosa na glavi.
Moj odgovor njima glasio je:
Ova stranica se zove Prirodni lek i nema mesta političkim textovima, koje plasirate u ogromnim količinama. A što se tiče trovanja, ne brinite o mojoj otrovanosti, nego o podlostima i pohlepama svih ostalih, koji su izazvali nemire, oružane sukobe, raspad Yu, pobegli s jednom kesom, pa se nagrabili sa svih strana čega sve ne, rasplinuli guzice u medjuvremenu, pa sede na dve tri stolice i sad glume rodoljublje i patriotizam, pa opet zagovaraju neko novo zajedništvo i novu Yu. NEMA NI TEORETSKIH ŠANSI, NE MASTAJTE O TOME.
Ako nas jednom neko prevari i prevesla žedne preko vode on je kriv. Ako nas i drugi put prevesla, sami smo krivi. A ako bi i treċi put, onda smo notorni idioti!
Nema tu mržnje, samo PAMETI. Svaka ptica svome jatu i ona druga, ako smo mi sestre, kese nam nisu sestre. Budjelari nam nisu u krvnom srodstvu, da pojasnim. Prema tome, kad je ko bio u nevolji, Srbijanci su pripomogli, a sad FAJRONT! Svako svojoj kući. Prošla je opasnost, rat se završio, ofanziva okončana, sad svoje prnjice opet u istu onakvu kesu sa kakvom su došli ovde, pa kući.
Možemo sesti, popiti kafu, prodivaniti i to je sve. Dobrosusedski odnosi, OK, a što je moje to je i tvoje i moje, ne dolazi u obzir. Tudje ne tražimo,  naše ne damo! To nije mržnja, to je PRAVDA.
Neki zaista, mnogo pogrešno shvataju taj pojam "bratstva i jedinstva". 

Čitam neki Akatist, pa mi u više navrata dodje da prekinem čitanje. Ne zato što sam nevernik, nego zato što je napisan sa toliko licemerstva. Očito su ga napisali oni, koji su do juče bili najveći ateisti i pobornici toga da se ne ide u crkve, da je vera u Boga praznoverje i primitivizam... Isti oni, koji danas glume najveċe vernike, trčkaraju u crkve svake nedelje, a za svaki praznik neizostavno. I daju velike poklone u novcu crkvama, misleċi da će i gospodu Bogu, kao nekim sveštenicima, zamazati oči tim svojim prilozima i oprati svu štroku sa svojih crnih duša i crne savesti.
Neće i nemoj da žive više u toj zabludi. Boga još niko nije prefolirao ni prevario, pa neċe ni oni, svojim prljavim novcem.
Zbog njihovog prljavog novca, na podli, podmukli i nečastan način stečen, mnoge bogomolje imaju problema, stradaju na razne načine, a pre svega od više sile. Zbog novca otetog od mnogih, teškom mukom i mnogo prolivenog znoja zaradjenim.
Otimaju teritorije, otimaju kuċe i imanja, otimaju stanove, otimaju poslove, otimaju novce po bankama prištedjivane, slave Sv. Nikolu sa prasetinom i jagnjetinom, ugnjetavaju ljude i otimaju im sva ljudska prava, da bi ih držali u strahu, bedi, nematini i lakše sve za sebe prigrabili, zaposedaju državne službe i time guše svaki otpor i svaku javnu pobunu ugnjetavanog i terorisanog naroda, prave spiskove buduċih osoba, od kojih se neke još nisu ni rodile, a koje će dobiti nagrade za literarna, glumačka, muzička i druga kulturna i naučna ostvarenja, a od kulture nemaju ni K, kao ni od nauke ni N, sve su to plagijati razni ... i da ne nabrajam više ... A sve pod parolom zajedništva, ljubavi, bratstva i jedinstva...
Idu oni svuda po svetu, navraċaju u mnoge bogomolje i mnogim Svecima i Sveticama i Čudotvorcima i Čudotvorkama se mole i široke ruke daju novčane priloge od svog prljavog i pogano stečenog novca.
Jedva čekam da ih svi ti sveci i čudotvirci najure iz ove moje napaċene zemljice. Bog dao, bog uzeo, biċe im i treba da im se što hitnije dogodi. Dogadjalo im se i u prošlosti i sada ċe ponovo.
Nije uzaludna ona "Magarac i vojsku ode, magarac se iz vojske vrati". Budali je tesko objasniti da je budala, jer kako neko reče, to je već formirana ličnost.
Zato im je Gospod i pustio da se što više nagrabe, da bi što više izgubili, jer jedino tu patnju za izgubljenim plenom umeju da osete, pa sto veċi plen izgube i njihova patnja biće veća.
Ja se pokorno molim svim Svecima i svim Čudotvorcima i pre svega Gospodu Bogu da mi ih iz države moje, naše, što pre najure. I HVALA im unapred! Ja novca za priloge velike nemam, tek po koji sitniš, ako i pronadjem slučajno zaostao u nekom džepu ili tašni, starom novčaničiću...ali slaviċu ih i širiti svuda hvalu o tim Svecima i Čudotvorcima po narodu, gde god se nadjem i gde god podjem i na razne druge načine, u znak zahvalnosti sto izbaviše moju državu i moj narod i mene i moju porodicu, decu i dece decu, od tih tirana i te gerile, djavola i satana u obličju polučoveka što nam se prikazaše i još uvek prikazuju.
Njihove su žene šire neg duže, guzicama ne mogu sesti na jednu stolicu, a tek o tronošcu da ne pričam. Ako nisu tih razmera, onda su spečene, uvek presamićene i "hronično obolele" od svih postojećih bolesti i onih koje tek treba da se pojave. A Bog im ispuni želju, pa ih na kraju i razboli od istih, da ih što pre ukloni sa lica Zemlje. I sve su to velikosrbi i velikosrpkinje! Ili se neki osmele i drugom verom da se predstave. Ali kojom god se predstavljali, oni su glumci u svakoj veri, bezbožnici i pagani, tačnije pogani!