Ima mnogo video zapisa na Yutube-u, veličanja roditelja, pa ne mogadoh da prećutim neke činjenice, već dadoh sledeći komentar:

Lepo je što voliš i ceniš svoju majku, Bogoljube Kariću,  samo to treba da radiš na manje teatralan način. Lepo je i što se majka zamonašila, ali  kad se neko zamonaši, treba da se odrekne svetovnog života, imovine, materijalnih dobara, da se posveti molitvama, Gospodu, Hristu, Sestrinstvu, da živi skromno, a ne u materijalnom bogatstvu i raskoši. Monahinjama i monasima mesto je u manastirima, u Sestrinstvima i bratstvima, to je njihova porodica od zamonašenja pa do kraja života. Mogu se sretati sa familijom, roditeljima, decom, ali samo na kratko, ne da žive u porodici u kojoj su bili pre zamonašenja. I ne mogu im nikakvi sveštenici ni sveštenice drugačije odobriti, jer oni nisu Gospod Bog lično, oni su samo Božije sluge, poslušnici.

O nečemu što se zove Karića Portret!

Volim društvene mreže, volim i Jutjub i rado odgledam neke video zapise na njemu. Neki su više, neki manje interesantni. Neke jedva odgledam jednom, neke po više puta, a ima i onih koje prekidam i ne vraćam im se više.

Slučajno dodjoh i do jednog video zapisa na YT pod nazivom: Danica Karić, Prosidba i Venčanje. Odgledah one koje sam planirala, pa razmislivši malo otvorih i taj, da vidim ĉija je to žena od te braće Karić. Onda ubrzo shvatih da je to njihova majka.

Nije mi želja nikog da uvredim, posebno ne nečiju majku, ali neke stvari su jednostavno nesvarljive i čovek ne može da ostane indolentan na to.

Priča svoju ispovest par Karić. Ne znam kada su oni to usnimljeni ni kojim povodom. Iz neke su zaostale ksovske sredine, mladoženja je davno umro, a nevesta evo slavi svoj 98-mi rodjendan.
No, u toj ispovesti, tom kazivanju snaša navodi da je rodjena 1923-će godine, u jednoj maloj sredini, mestu na  Kosovu. Znači u primitivnoj, zaostaloj sredini.
Dalje kroz priču predstavlja sebe dobrom devojkom iz jedne patrijarhalne sredine, iz fine porodice, kako je jedva pristala da ode na kafu kod komšinice, mamine prijateljice i mamine vršnjakinje. A u daljem izlaganju ispade da joj je ta komšinica bila navodadžika za udaju, te da se udala za komšinicinog nekog rodjaka, koji je sa svoja dva rodjaka krenuo u to drugo mesto, specijalno da bi sebi našao devojku, tj. buduću ženu. I da je imala 26 godina kad se udala!
Iz male, patrijarhalne sredine, iz fine porodice, dobra i časna devojka da se uda tek sa 26 godina života? I to ne za neku svoju veliku ljubav, nego na provodadžisanje, za potpunog stranca, nepoznatu osobu? U ono vreme? Pa još iskaz da su živeli vrlo skromno, od muževljeve plate i svekrvine penzijice, ona nije radila!?!...ali je izrodila armiju dece!?! Nešto tu nije u redu! Nema logike uopšte!

Nema logike ni u tome, da sva deca iz porodice Kariċ, odrasli, matori ljudi, ljube ruku svojim roditeljima. Koliko god bili iz konzervativne sredine, to celivanje ruku svojih roditelja je toliko izveštačeno, pozorišno scensko da iritira želudac kod gledaoca.
Svaki put, pri svakom susretu sa roditeljima svi od reda, sinovi, kċeri, unuci, praunuci, zetovi, snaje, ljube ruke bračnom paru Karić, nekakvoj Danici i Janićiju. Malim, beznačajnim kapljicama u okeanu Čovečanstva.
Prave idole od svojih roditelja na tako izveštačen način, o njima i sebi samima pričaju bajkovite priče, a ustina je bila sasvim drugačija.
Braċa Kariċ potiču iz ispodprosečne, siromašne porodice, muzikanti, koji su se u nekom trenutku otisli u svet, svirali po nemačkim kafanama i bircuzima, tako zaradili nešto para, vratili se u soje rodno mesto Peć i tu otvorili sa tim novcem nekakvu radionicu metalne struke... Kovačnicu ili nešto slično, ne sećam se više tačno.
Pre mnogo godina moj otac je u novinama, možda baš u Večernjim, jednom prilikom naišao na članak baš te sadržine, braċa Karići, zanatlije iz Peći, do radionice i posla došli sa parama zaradjenim po Nemačkoj, gde su radili kao muzikanti.
Jedan od njih se zove Bogoljub, a ćerka mu se zove Miljana.
Gle, kaže otac, cigani se svi prekrstili u srpska imena. Gde baš moje ime nadje, majku mu! Nije mu baš bilo pravo što se tamo neki cigoš, muzikant sa Kosova zove isto kao on. A ni što mu se i ćerka zove kao ja.
Malo je tata frktao, uzdisao, zbog toga, vraċao se na to par puta, komentarisao i posle je to palo u zaborav.

A ti isti muzikanti odjednom krajem '80-tih dodjoše iz te Peći u Beograd, rešili da otvore firmu u Beogradu, imaju velike planove... Iznajmili stan u Beogradu trosoban, zaboravih na kojoj adresi, radiće sa Rusima, tu je veliki potencijal posla ...trt mrt... Odjednom, preko noċi od zanatlija postaše visoko obrazovani, a kako, nije teško pogoditi, jer uskoro potom, u vreme Miloševića otvoriše i svoj univerzitet ... Pa svoju TV ... Sve u vreme one krize i sankcija koje su zadesile nas i našu zemlju...

Tu zgrnuše, opet preko noći, gomile para, sa kojima krenuše dalje da kupuju sve i svašta, da "darivaju", doniraju, da potkupljuju, sve i svakoga ...
Pa tako i našu crkvu, čime zapravo ismejaše i našu crkvu i našu veru.

Odoh pre par godina u obilazak naših manastira na Kosovu i zaprepastih se kada u Porti, nečeg što bi trebalo da je naša svetinja iz prošlosti, Peċke Patrijaršije ugledah grob nekakvog Janiċija Kariċa, oca tih "biznismena i vrlo uspešnih ljudi" braće Karić!
"Šta radi ovaj ovde?", zapitah se tada. " Čime je on to zavrednio ovo mesto? Ĉime je zaslužio da bude ovde sahranjen?", pitah se dalje. I još uvek ne nadjoh idgovor na ta pitanja, sem da su sinčići to dobro platili, darivali manastir nekim velikim novcem i tako obezbedili to grobno mesto.
Ako je tako bilo, to je velika sramota za našu državu, našu crkvu, našu religiju. To je ismevanje naše vere i svake stvarne vrednosti.

Juče naidjoh na novi video biser na YuTube-u, proslavi 98-mog rodjendana Danice Karić, koja se posle smrti svog muža i zamonašila, vetovatno u Peċkoj Patrijaršiji, nosi crnu monašku odeću, dobila je monarško ime Angelina, mati Angelina! I naravno, sve to je čista parodija, komika, pozorišna predstava, za široku javnost, a ta "Mati Angelina" živi u porodici sa svojim sinovima, kċeri, unucima... Uopšte ne živi u Manastiru ni u Sestrinstvu!
Još jedno ismevanje Srpske crkve i vere! Ona je u svojoj svetovnoj porodici, povukla je deca iz Manastira zbog zdravlja, zaboga. I druge Sestre i Braća, monahinje i monadi su imali i imaju zdravstvenih problema, pa ne napuštaju svoja sestrinstva ni bratstva. U tome se i ogleda njihova veličina i požrtvovanost, prijemčivost Bogu i čvrstoj veri u Boga.
I da sramota bude još veća oni slave rodjendan svojoj majci, monahinji, u svojoj "raskošnoj", kičerajskoj do perverzije, kući, gde je došao i sam patrijarh Srpske Pravoslavne crkve, Irinej, da uveliča dogadjaj!!!
Da li je jednom patrijarhu mesto tu?
Tog klovna i bezveznjaka treba što pre ukloniti sa mesta Patrijarha naše crkve, na koje nije trebalo bilo kada ni da bude izabran i da se na to mesto dovede častan, pošten i uman čovek, veran svojoj crkvi i veri i narodu i državi u kojoj je poneo monašku odoru. A ne neko stalno mutnog pogleda, kao da je stalno na nekim drogama i opijatima, polusvestan i sebe i svog okruženja, čiji govori su toliko puni praznih fraza i besmislenih rečenica, da bi i dete iz osnovne škole bolji tekst smislilo i sa više emocija, žara, istinitosti, izgovorilo.

Braća Karić, tj. ta familija je ruglo ove države, neprijatelji Srpskog Naroda države Srbije, žalosna potvrda one srpske izreke " Para vrti gde burgija neće". Tako Karići ostaviše burgije i zanate i krenuše grozničavo i megalomanski da grabe pare, novac, ne birajući ni mesto, ni poslovne partnere. Oni su u ljubavi sa svima, od kojih mogu da imaju veliku korist.
U jednom trenutku u priči o prosidbi i venčanju njihovih roditelja, reče jedan od njih kako se u njihovu kuċu u Peći, iz koje oni potiču, uselila neka šiptarska porodica. Nije objasnio detalje vezano za to useljavanje, po kom isnovu su se uselili, jesu li prodali tim ljudima tu kuċu ili su je "morali da napuste" kao i veċina "srba" sa Kosova, za koliko para su je prodali i sl. Samo se sav važan izreklamirao posetom toj kući, kako je u dobrim odnosima sa tim kosovarima, kako je "dobrodošao" u toj kući... A reporter je kasnije naglasio da sem nekih dobacivanja na ulici, nisu imali nikakvih ozbiljnih problema sve vreme boravka i rada ekipe, tu na terenu ...
Možda bi da ostave utisak jakih ljudi na Kosovu, sposobnih, da pripreme sebi teren za neke predstojeće izbore, kao "spasioci" Kosova, nekog ko može da drži pod kontrolom situaciju i dobrosusedske odnose na Kosovu.
Sva ta farsa, komika, pozorište, kojim predstavljaju sebe, svoje bližnje i svoje živote, ukazuju na takav neki scenario za buduċnost i težnje za ostvarenjem.

A zapravo, oni su se vratili u Srbiju samo zahvaljujuċi onom debiloidnom Vučiću, sa kojim orde u istu tikvu, kako bi se to narodski reklo. Oni su mu bili vetar u ledja, podrška i njegov lobi, da bi mogli opet da se vde uopšte vrate.
On je poništio sve tužbe i optužbe po kojima su trbali biti odmah po dolasku uhapšeni i da odgovaraju.
Sutra će ti isti Karići da dobiju punu podršku od tog Vučića, kad bude isetio da je izgubio tlo pid nogama i predsedničku fotelju pod guzicom, da bi migao i dalje da uživa u svim blagodatima zemlje Dembelije, koju su svi oni pronašli u ovoj našoj, ovoj mojoj Srbiji.
Tužno, da tužnije biti ne može... 😭

I to se, jednostavno, ne sme dozvoliti! Mora se uzabrati neko pametan i častan, utoliko da po dolasku na tu najvišu funkciju opet vrati sve te tužbe i vrati im pravosnažnost i da odgovaraju svi Karići pred Narodom Srbije, za sve što su skrivili, proneverili, sakrili, prikrili, oteli...da im se opciguje sva imovina, jer ne znam kojim su oni to poslovima zaradili sav taj basnoslovni imetak?! Ne postoji niti jedan častan ni pošten posao preko koga bi oni mogli da zgrnu tolike pare!
Nisu ni toliko inteligentni ni intelektualnih sposobnosti, da bi kroz častan rad i posao zaradili toliki novac.

I pošto se kroz Kariće očistih umno i duhovno, oslobodih tereta i pripremih, sad mogu da idem mirne duše i čista srca da kuvam moj kačamak i započnem post za Pričest. 

Novi popa  me je svojom Poslanicom, svojom Porukom i govorom na prošlonedeljnoj liturgiji podsetio na jedan dogadjaj i mog detnjstva.
Kaže popa učiteljica pitala decu prvog/drugog razreda ko su njihovi najbliži, a neka devojčica je rekla da su to njena tetka koja živi ...tamo negde u drugom gradu, selu, pa stričevi, ujaci i sl., familija koja živi u bližem ili daljem okruženju, pa i u drugim državama ...
Podsetila me je priča na moje detinjstvo i istovetni dogadjaj u školi. I ja sam mojoj uĉiteljici dala takav odgovor.
Kad bolje raz!islim, uopšte nisam pogrešila, i dalje mislim isto tako. To su naši najbliži, naši rodjaci i familija i bliža i dalja familija.
Popa je dao komentar kakav je i nama naša učiteljica tada dala, da to jesu naši rodjaci i familija, ali da su nam najbliže komšije i da sa njima treba da imamo dobre odnose, prijateljske i sl., jer u nekoj nevolji oni mogu prvi da nam priteknu u pomoċ, a dok nam stigne tetka iz Amerike, stric iz Bora i sl., ode mast u propast.
Tada sam razmuslila i shvatila šta učiteljica kaže, pa prihvatih njeno mišljenje kao ispravno, jer ona je bila starija žena, znači mudrija mnogo od nas dece... Danas, kad sam ja u nekim njoj tada sličnim godinama, mislim da je njeno mišljenje vrlo manipulantsko bilo. Možda nije bilo ni njeno, nego je i nju neko tako učio.
Moje mišljenje i dalje onako kako sam i tada izrekla. RODJACI i FAMILIJA moraju svakom od nas da budu na PRVOM mestu NAJBLIŽIH i BLISKIH, a onda ostatak Sveta.
Sa komšijama treba da imamo dobrosusedske odnose, da se poštujemo i poštujemo imovinu njihovu, da priteknemo u pomoć kad je to potrebno, onako, čovečno, kao što bismo pritekli ili bi trebalo da priteknemo bilo kome nepoznatom, na ulici u bilo kojoj prilici. ALI, taj neko nije naš bliski ili najbliži. To je neko ko se našao u nevolji i treba mu priteċi u pomoċ u takvoj situaciji.

Sa ovakvim učenjem i savetima da nam je tamo neki nepoznati komšija veċi prijatelj i bliskiji od roda rodjenog zapravo razgradjuje porodice, rodbinske i familijarne odnose, ruši ih, ugrožava. Dovodi do familijarnog i plemenskog razdora, omalovažava poreklo, što nikako nije dobro. To je ona "Jabuka razdora" koju je neko vešto smislio i ubacio medju ljude, da ih zavadi, odvoji jedne od drugih, da ih oslabi kao zajednicu, da bi takvom zajednicom i njenim članovima lakše manipulisao.
Najbliži su PORODICA, RODBINA i FAMILIJA, a Prijatelji i Komšije su nešt sasvim drugo. Prema njima pokazujemo svoju Čovečnost, pre svega. 

Ovih dana jurim grejanje. Intezivno tragam za najekonomičnijim i najpovoljnijim načinom da utoplim i ogrejem ovu moju kuċu.
Za sada samo moju sobu grejem nekom kvarcnom peći ili nekom zidnom grejalicom, koja liči na klima uredjaj, sa daljinskim upravljačem, a koju sam koristila i u stanu ranije, u vreme pred i po-grejne sezone, dok se t° ne ustali ili zimi noću, kada nema grejanja.

Ne znam koliki će mi račun za struju stiċi i strah me je od toga, ali u kuċi je kao u hladnjači. Ja moram voditi računa pre svega o sebi i o mom zdravlju, pa kako bude.

Za uvodjenje grejanja, peć i radijatori, tražim procene i već dobih prvu, mada sam i bez nje znala okvirnu cenu, a to je 2260€. Ja taj novac nemam, a ni moguċnost da obezbedim.
Ni uz kredite i kreditne kartice, kojih za sada ni nemam, ali koje mogu dobiti jedino u visini minimalca, tj. 30000dinara, s obzirom na visinu moje penzije.

I juče razmišljam što u sebi, što naglas, sama sa sobom, nisanadaljevaljka, ni sportista, ne migu id jednog pojavljivanja negde, da uzmem 5000€ ili makar 2-3000€, šta ću. Ali valjda ću nekako preživeti i naċi načina da sebi obezbedim topli i udoban dom.

Izgleda da mi je jedino rešenje da u moj život uplovi neki Princ iz Banke, drugi izlaz ne vidim. A ni Princa iz Banke. Niti imam ideju kako bi se to on mogao dogoditi. Ja nigde ne izlazim, noćni život mi je uvek bio nula, niti me je interesovalo da se vucam po noċi po kafanama, klubovima i sl. mestima. Ne smatram ni da mogu kvalitetnu osobu ni sresti na takvim mestima.
Ja sam sa godinama postala i te kako probirljiva. I ranije sam imala ideju o tome kakvog životnog saputnika želim, pa su mi se svi smejali, počev od moje majke i njene familije pa nadalje, komšinica kojekakvih, koje je moja majka vrlo revnosno obaveštavala o mom životu, mojim željama, zamislima i stremljenjima. Tj. mojim velikim Maštanjima, kako je ona imala običaj da ih naziva.

Ubedjivale su me sve one da to što ja želim ne postoji i da se manem mašte jer takvog princa neċu naċi, neko da gledam nešto id pistojeċih. Majka, ako se takva osoba uopšte može nazvati majkom, je dala sve od sebe da me sputa i da se dalje školujem, po njoj je srednja škola više nego dovoljna, pogotovu za žensko dete. Za muško je valjda po njoj zanat najbolje rešenje, kakve škole i školovanja. To je skupo i bespotrebno, čak i štetno. Od prevelikog učenja može malo i da se skrene, kao što je i tamo neki njen brat od neke tetke, "jadan" malo pošuntaveo od silnig učenja. A završio je fakultet i postdiplomske studije. Povučen i skroman čovek, vrlo običan i prirodan, po njoj majo šuntav od mnogog učenja.

Želela je što pre da me se reši, da me uda i da ona "konačno počne da uživa". I tako, niti se ja udadoh kako sam želela, niti se ona baš nešto nauživa u životu, jer je izuzetno teškog karaktera bilonapa šta god i koliko god imala nikad nije bila zadovoljna, uvek zavidela drugima na ivom i onom, a vrlo lenja i nespremna na neke velike žrtve, učenja, obrazovanja, upijanja svega dobrog i korisnog iz okruženja.

Da se ona pitala, ja ne bih ni osnovnu školu završila, jer je nju mrzelo da ustaje ujutru i da me vodi u školu, koja nije bila mnogo daleko od kuċe, pa sam se brzo osamistalila u odlascima i mnogo toga drugog. Zbog istog razloga nisam išla ni u muzičku školu, kohu sam vrlo, vrlo želela, a trebalo je boxiti se nekoliko stanica tramvajem, a i košta sve to ... Bacati novac na te stvari!? Nikako!!! (Novac, koji je neko drugi vredno zaradjivao, a ne ona! Ona je samo želela što više da troši po rasprodajama i bofl robi.)
No ona nije tema mog interesovanja niti razmišljanja. Na tu temu sam davno stavila tačku. A i Gospod 2014. god.)

Kad uključim kvarcnu pećkicu noću ona mi osvetljava sobu i ta svetlost mi blješti u lice, oči i budi me, smeta mi da spavam. Ako uključim drugu, koja izduvava topli vazduh, nju po uputstvu treba max na 2 sata da uključim, pa da pravim pauzu, pa opet ako treba.

Tako i radim. Uključim na sat i po, dva, ona se posle isključi, a ja spavam sve dok ne osetim preveliku hladnoċu, koja me probudi, pa je onda opet uključim. A probudi me i potreba za mokrenjem. I to nekoliko puta u toku noći.
Ja, koja se noću ne budim zbog toaleta, sada ustajem bar 3 puta tokom noċi i velikih količina tečnosti se oslobodim svaki put. To me je podstaklo na razmišljanje.
I povezah to sa mojim grejanjem.  Peć koju planiram da kupim je šporet na čvrsto gorivo, drvo/ugalj, a ima i neki rezervoar za vodu, "bojler" od 20-tak litara i može se koristiti i za etažno grejanje, sa radijatorima, cvima i svim potrebnim...
Eto, i čovek radi na istom principu. Ili je peć neko projektovao po principu čoveka. Kako god, organizam luči tečnost, u hladnim uslovima luči više tečnosti, koju sam organizam i greje, pa je čoveku toplo, sve dotle dok ne izluči previše tečnosti, pa max t° usredsredi na zagrevanje te tečnosti, u bešici, pa čoveku tada zapravo postane hladno po telu. Jer, urin se nikada ne smrzava, ne samo zbog sastava, nego pre svega zbog t° kojom telo nju stalno greje.
Ona je voda u našem bojlerčiću zvanom bešika. I kad telo nju zagreje, ta toplota se dalje emituje kroz organizam.
No, kako se količina tečnosti u organizmu smanjuje, a u bešici uvećava, to se i više t° na njeno grejanje troši, a manje provodnika/tečnosti u organizmu ostaje.

Kad ispraznimo bešiku t° se opet polako ujednačava i tako sve u krug.
Ja dodjoh do tog zaključka, a šta kažu nauka i medicina, briga me. Meni je hladno i inače, tokom zime, dok imam potrebu za uriniranjem. Čim se oslobodim te tečnosti više mi nije toliko hladno. Tu neka veza postoji.

Nastavak u sledećem broju! Hi hi hi! A sad na noge lagane, što zbog toaleta, a pre svega zbog nekih važnih obaveza, no i o tom drugi put. 

MOJE PUTEŠESTVIJE PO SLOVAČKOJ, UTISCI I ZAKLJUČCI

Žalosno je da Slovaci ne znaju da su Srbi Slovenski Narod, a Srpski jezik Slovenski jezik.

Još je žalosnije da Slovaci gube svoj identitet, masovno se venčavaju sa Ukrajinkama. Uskoro će, ako već nije, Slovačka biti NEA UKRAINA, tj. neka Ukrajinska krajina, pokrajina.
A najžalosnije je od svega da se i Vojvodjanski Slovaci venčavaju sa Ukrajinkama, da imaju vrlo neprimereno ponašanje prema Srbijancima. Vrlo su drski, nevaspitani, osorni, bez trunke respekta, u ophodjenju sa našim Narodom.
Slovačka je jefina zemlja iz EU koja prima radnike sa našim pasošima, tj. Ne EU pasošima, ali sve te poslove, koje ti radnici obavljaju su poslovi, koje Slovaci iz Slovačke neće da rade, pogotovu NE po tolikoj satnici i po toliko radnih sati, koliko "Neevropski" radnici rade. Na tim poslovima Slovake iz Slovačke neċete videti, sem cigana/Roma iz Slovačke.
A inače, Vojvodjanske Slovake Slovaci u Slovačkoj nazivaju Srpskim Ciganima.
Njima to očito ne smeta, uzimaju "Pobit", tj. legitimacije, dozvole za boravak i rad, tamo rade, a ovde u Srbiji su zaposeli lepa imanja i kuće ...
To bi naša Vlada i rukovodstvo trebalo da pod hitno razreše sa njima, gde žele da žive i rade, pa ako žele da se vrate u svoju postojbinu, jer im je tamo očito lepše, da im pomogne u tome da se tamo trajno presele.
Lično sam imala problema, sem sa Ukrajinkama i sa jednom Vojvodjanskom Slovakinjom (za koju sam ubedjena da je jevrejskog porekla), koja je stalno kritikovala moj rad i " nije htela da radi za mene", da sa mnom deli zaradu od učinka, jer sam "sporo" radila... a ona je toliko vremena trošilana druge, šta ko, kako i koliko radi, umesto da je radila ono zbog čega je i došla.
Drsko je komentarisala i to da sam ja radila u kancelariji, dok je ona "morala rintati, čistiti i tegliti po tržnim marketima"!?! Kao da to ima veze sa nacionalnošću u mojoj zemlji! Što nije završila neke škole pa radila neke druge poslove ja to ne znam, to treba sama da se zapita. Nije mnogo mladja od mene. Inače, hvali se kako već 20 godina radi na branju voća! U Slovačkoj ili gde, ne znam.
Srbe mrzi do bola, što se može zaključiti i činjenicom da joj je ćerka udata za Srbina, ima sa njim i decu, u kući govore srpski, majka ne uči decu slovački, bar ne kao osnovni jezik, a koliko razumesmo, ima solidan brak i zadovoljna je svojim životom i brakom, ali ona, majka je u teškom problemu zbog toga, pati, zapala je u tešku depresiju izgleda i Srbe ne može da smisli.

Na drugim mestima po Slovačkoj insistirali su da govorimo po " Slovenski"!
Ja rekoh da mi Srbijanci treba da učimo jezik ako hoċemo da putujemo u inostranstvo, treba da znamo strani jezik i ako hoćemo da stranci dodju kod nas. Uvek mi iz Srbije treba da učimo i znamo strane jezike. Možda bi i oni, Slovaci, trebalo da nauče neki strani jezik, ako hoċe da imaju strance za radnike. Ja govorim Engleski, služim se Nemačkim, znam grčki, natucam italijanski, znam i po koju reč francuskog, ali žao mi je, Slovački ne znam. Inače, govorim Slovenski, jer Srbi su Slovenski Narod, a srpski je slovenski jezik. Naravno, oni su svi neki Ukrajinci ili Polutani, poreklom Slovaci ...i tu sam kod njih zaradila negativne poene.
Ukrajinke i Ukrajinci su se nametnuli silom kao nekakav extra radni kadar, zauzeli na blef neke šefovske pozicije i vodje radnih grupa, maltretiraju sve oko sebe, ne zato što mi ostali nismo dobri radnici, u velikoj veċini, nego da bi zadržali svoje pozicije do kojih su došli, da im ih mi ne preuzmemo.

Tako, ko hoċe u Slovačku na rad, mora se naoružati hakim živcima i strpljenjem i po mogućstvu da bude hiperaktivna osoba, jer samo tako može da izdrži sav maltretman, teror i nametnut tempo rada.

Radnici, sem možda u nekim fabrikama, nisu prijavljeni, vrednost satnice se može poštovati, ali i ne mora, migu vam je umanjiti kad god im se ćefne, možete ostati bez posla bez ikakve najave, kao što sam i ja imala slučaj:
Na branju jabuka, posle par nedelja šef na Plantaži, inače Ukrajinac, jedne subote nam je ujutru na prozivci saopštio da im id sutra nisu potrebni Srbi ... Srbi i Rumuni. Sutra je nedelja, naš inače slobodan dan.
Posle par dana nas troje iz Srbije, traktorista vojvodjanski Slovak, jedan Rom iz Šapca i ja došli ponovo na tu plantažu, na trovanje miševa, a po odluci rukovodstva iz firme. Šef Ukrajinac je bio zgranut kad nas je video. Nije oka skidao sa mene, pre svega i obratio mi se pred celom grupom (koju su sačinjavale njegove Ukrajinke do juče naše Veduce, vodje grupa i kontrolorke) sa pitanjem: "Čekajte, jeste vi iz Srbije, zar ne (na slovačko-ukrajinskom, ali sam ga i ja dobro razumela)?"
"Jesam, ja sam iz Srbije!" odgovorih sa ponosom. "I ima nas troje iz Srbije".
" Ali, ja sam rekao da mi Srbi ne trebaju!", kaže on.
"Nama su rekli da danas dodjemo ovde i mi smo došli", odgovorih ja i zamolih da mu ptevede traktorista iz Vojvodine, da bi i on mene dobro razumeo.
Ukrajinac je bio besan, ljut, vrteo se unezvereno neko vreme, levo-desno i na kraju je rekao " Fobro, danas ostanite, ali više ne dolazite!" I ostali smo.
Tada videh, na terenu, da je bila i grupa Rumuna sa nama svima, na radu, još uvek.
Sutradan je ipak trebalo opet da dodjemo, tako je Board odlučio, ali radnički bus nije došao po nas tog jutra.
Došao je zato koordinator, jer je pretpostavio tako što, i odvezao nas do Plantaže, ali nas Ukrajinac nije hteo da primi ni po koju cenu (a toga dana se išlo u branje preostalih jabuka i to je bilo rezervisano samo za Veduce, Ukrajinke, koje su i prijavljene u firmi i primaju mnoge od njih i platu, ali sa tim branjem dobijaju i extra zaradu...A bila je i ona grupa Rumuna s njima!)., pa nas je koordinator vratio nazad, tj. do firme, gde dobismo drugo zaduženje... na moju veliku radost na uzimljavanju Solitarnih Pčela, gde provedoh 4 naredna dana. Počele su kiše i nije bilo više posla na pčelama, reče čovek, odgovoran za taj posao. I on mora da pauzira.
Četvrtog dana po povratku u smeštaj dobih naredjenje da se preselim u drugo mesto, udaljeno preko 100 km od tog mesta, ali ne u ono koje je nekoliko dana ranije bilo dogovoreno i koje je na pola puta do tog novog odredišta.
"Isto na poslu u zatvorenom prostoru, smeštaj izvrstan, uslovi odlični, satnica 3,5-3,60-3,70€, ne zna tačno ..." tvrdio je koordinator. Kad tamo IZNENADJENJE!
Rad u ledenim montažnim halama, na prljavim i najčešće mokrim i kaljavim sadnicama, dugim od metra do preko 2 m, gde smo bili kaljavi od glave do pete.
Ja sam imala zaduženje da skidam sadnice sa paleta i kad ih nekakve Slovakinje Ukrajinske razvrstaju, da ih i slažem i spremam za pakovanje.
Posao izuzetno težak, fizički, muški posao, a ne ženski.
Ukrajinka, na razvrstavanju, me je slikala ali svojim mob, sve onako kaljavu i u sred blata, na kome smo se svi klizali, kako rekoh kao Irina Rodnjina, ali i pored obeċanja i mog br.mib nije mi poslala fotose. A želela sam da ih imam. Kasnije sam ja sama napravila par selfija, ali van tog blatnjvog terena, poško sam se već umila, ledenom vodom, naravno, jer tople vode nije bilo, sem neke informacije na zidu o toploj vodi, iznad jedne pokvarene slavine ...).

I posle par nedelja, kada se i na Plantažama te firme završilo branje jabuka, dovedoše 5-6 cigančica iz Slovačke da rade s nama, jedne subote i po završetku posla, pa još po povratku u smeštaj, nešto kasnije tamošnji koordinator je zakucao na nekolika vrata, da nam saopšti da je dobio poruku iz firme, da možemo obezbediti prevoz kuċi, nismo im više potrebni. I tu nam je nedelja bila slobodan dan, a u našoj grupi su bili samo radnici iz Srbije, što Srbi, što Romi, što ...druge nacionalnosti.  Neki su ranije dobili otkaz, otpušteni su u pola radnog vremena, jer se nisu dovoljno zalagali, ni po oceni ostalih iz grupe, ni po oceni ukrajinskih Veduca.

Bilo kako bilo, ja sam drugi dan po dolasku na novo idredište tražila od prethodnog koordinatora, Bosanca, da se premestim tamo gde je i bilo dogovoreno, ali uz lažna obeċanja da ću biti premeštena od 01. Nov., jer je nezgodno da odem treċi dan po dolasku ... Ja nisam dobila to obećano mesto ni pošto smo grupno prestali da radimo na ovim sadnicama. Vratila sam se u stari smeštaj, u drugo mesto, gde sam sama plaćala noćenje u istom, čekala 5-6 dana i samo jedne večeri odlučila da se ujutru vraćam kući, što sam zorom i potvrdila.
A na moje mesto je na najpokvareniji i najpodliji način pislata druga osoba, pa je nadjeno mesto i još za ženu nekog Leskovčanina, posle toga, samo za mene nije bilo mesta, po nekima u smeštaju, po nekima na radu (za žene, bilo je samo za muškarce) ...
Tako da su me izradili koordinator Bosanac, koji je ubacio na moje mesto, u startu, ċerku nekakve Sanele (znači nesrpkinje), kao i nekakav šefčić u toj firmi, "Miša", vojvodjanski Slovak, koji tu radi već 4-5 godina, a u medjuvremenu se oženio jednom Ukrajinkom, pa oezi Ukrajincima, piri im u guzu i tetoši, dok, eto, za Srbe i Srpkinje nema mesta ...
Bilo bi lepo kad bi Vlast ove države Srbije preduzela mere, pa da ni za te takve Slovake nema više mesta u Srbiji. Da im se OTKAŽE gostoprimstvo iz razloga nepoštovanja življa Srpske nacionalnosti, u čijoj su zemlji svojevremeno njihovi preci našli spas i utočište, a i iz preventivnih razloga, da nam svojim novim porodično-rodbinskim vezama ne stave novi jaram oko vrata, zvani Ukrajinski teror!
A dosta nam je i tih Bosanskih " kosmopolita" i neka sve svoje neveste, mladožrnje i ljubimce iz celog sveta vode u svoju Bosnu, a ne u Srbiju! I ne samo oni veċi svi drugi, koje god nacionalnosti i teritorijalne pripadnosti bili.

I neka slobodno PROTERAJU iz svojih zemalja sve Srbe, ako ne poštuju državu i narod te države, van Srbije, u kojoj žive.

S druge strane, imadoh prilike da se lično uverim u to da neke nacionalne manjine, uključujući cigane/rome, tvrde tamo, na terenu, van Srbije, da "oni niju cigani i da uopšte nemaju cigane u familiji, da su oni Srbi..."
Takvim izjavama i svojim ponašanjem i radom i rečnikom i da ne nabrajam dalje ... ruše ugled Srba u Svetu, ostavljaju mnogo ružnu i štetnu sliku o Srbima. I na tome bi Vlast ove države, Srbije, trebalo dobro da poradi i da to spreči.
Svi ti Yugo-nostalgičari treba da se dislociraju ili na neki način javno obeleže, kako ne bi kaljali ugled ove zemlje u kojoj su našli utočište.

I da se razumemo!
Ja nemam ništa protiv bilo koje nacije, niti rase.
Ja samo insistiram da se svako deklariše i predstavlja onim ko jeste.
Imam protiv toga da neko tvrdi da je On Ja, a NIJE On Ja!
Može reći da je Rom iz Srbije, Madjar iz Srbije, Slovak iz Srbije, ali ne može da kaže da je Srbin, jer NIJE Srbin!
Sve manjine u Srbiji su ravnopravne, čak, na žalost, imaju mnoge i više prava od samih Srba, imaju i pravo na svoj jezik, svoje pismo, svoje škole ...i još mnogo toga. Malo li je?
Još i da nam preuzmu identitet? To NEĆE MOĆI! Ni sad ni bilo kad!

Spasilac Duše i Spasilac Tela

Ja ne bih bila ja kad mi u vreme nekih svetkovina (a juče je bio Sv. Arhangel Mihajlo i slavi se 3 dana, kao i sve velike i važne svetkovine), ne bi pale na um neke nesvakidašnje misli o postanku Sveta i Čoveka
Evo, sad baš razmišljam šta je jeo Adam, šta su jeli Adam i Eva u Raju, u Rajskom Vrtu, sem što su pojeli zabranjenu voćku? Čime su se hranili? Ko im je spremao hranu i kakvu?
Jad su bupnuli na Zemlju hranili su se nekim bobicama, voćem ... čovek je, kažu, lovio životinje ...
Neke su bobice bile i otrovne, pa je umirao ...
Kako su Adam i Eva znali šta smeju da jedu, a šta ne, koje je otrovno, a koje nije?
Ko ih je tome naučio? Da li su još u Raju to naučili od Boga? Ako jesu, znači da i u Raju ima otrova, nije baš sve tako idealno ni u njemu.
I zašto nas stalno uče o Hristu i od Hrista šta je i kako bilo? To već svi znamo. Nrgo, mene interesuje šta je bilo od nastanka Sveta, pre Hrista. I pre Hrista je Svet postojao.
Hrist je "sišao sa Nebesa" da spasi naše duše, kažu. Ja se pitam ko je taj što treba da spasi naša tela?  Kad će da sidje sa Nebesa taj?

Nervira me ovo "Ne u Nato!"
Ja sam ZA u NATO!

A zašto Ne u Nato? Jesu li oni nas bombardovali? Jesu! Sa razlogom? Ne baš opravdanim!
Pa što ne bismo i mi bili članice tog istog Nato-a, pa ...nikad se ne zna, kolo sreće se okreće. Možda dodje i red na njih i naših 5 minuta.
Ja sam ZA!
Uostalom, jesu se pokazali kao neprijatelji, po mnogima jesu.
Pa, neprijatelju se nikada ne okreću ledja! Treba uvek biti tu uz njega, radi lakše kontrole njegovih daljih koraka!

I ne samo Za u Nato, nego i ZA u EU!

Ovo podlo smišljeno maltretiranje i istrebljivanje domaċeg stanovnitva zemlhe Srbije treba da bude sankcionisano i najstrožije kažnjeno!
Ovi imbecili što su nas uzjahali i sve tako retardirani silom i nasiljem hoċe da upravljaju nama, nasom imovinom, našom državom, treba da budu proterani iz Srbije, trajno i urgentno!

Zašto ne treba da udjemo u EU?
Zbog njihovih ličnih interesa. Šta bi oni i gde radili da nemaju nas?
Što smo duže u opsadi, to ċe oni duže da budu na vlasti i da se bogate preko naše grbače.

Svi ti doseljenici i "izbeglice" od kojekuda, svi oni sede na dve stolice, imaju dvojna državljanstva i dvojne pasoše. Pa, nas čerupaju koliko više mogu, a onda dignu sidra, pa "skoknu" malo u Evropu, da tamo rade i zarade još.
Mi Srbi iz Srbije smo kažnjeni, bez krivice krivi. Krivi valjda što smo živi!
Jedino mi, Srbi iz Srbije imamo samo jedan, uglavnom bezvredni pasoš, sa kojim možemo da putujemo kod Nesvrstanih, eventualno.
Rukovodstvo ove Srbije bi trebalo tužiti Sudu Časti, Sudu za ljudska prava ... za to što nas Srbe iz Srbije drže na suvom hlebu, drže pod opsadom, kao taoce, da bi se održali na funkciji i na vlasti!
Tako da svi njihovi mogu živeti ovde u Srbiji, kao velikosrbi, mogu da se vrate i tamo negde, a mogu i da skoknu do EU zemalja, sa svojim EU pasošima.
A mi treba da ćutimo, sedimo mirno i poslušno i čekamo naš red za istrebljenje!
Ovo je hiljadu puta, ma milion puta gore od bilo kog HOLOKAUSTA koji su neki doživeli u prošlosti! I Ametički Indijanci su bolje tretirani u njihovom Getu od ovoga što mi Srbi iz Srbije doživljavamo i preživljavamo u sopstvenoj državi, u Srbiji!