MOJ DAN "D" ... Nastavak 2.

Juče sam bila na prvoj kontroli. Opet kod nekog trećeg doktora, rana je u redu, treba da se redovno previja, dok ne zaraste. Mogu u DZ na previjanje, što meni ne odgovara, a mogu i sama.
Kontrola za 7 dana na Hirurgiji.

Vuše mi odgovara da sama previjam, mada je na nezgodnom, nedistupnom mestu, iz više razloga.
Prvi he svakako da ovde nisam prijavljena, a kad već dodjem do mog starog DZ, mogu i te dve stanice busom da se prevezem do bolnice.
Drugi razlog jeste da je Sopot jedno jako malo mesto, palančica, da sam tu od pre par nedelja, ljudi me ne poznaju. A meštani vole priče, prepričavanja, naklapanja ...
Znaju kad je ko podrignuo, kad prdnuo, šta je kog dana jeo ... 😄 😜
Pa, ne bih volela baš od starta da budem na njihovom "Čeprez meniju".

MOJ DAN "D" ... 08.maj ... Nastavak 1. ...

Dodjoh konačno i do Gradske bolnice.
Srećom nije bilo gužve, kao ni prethodnog dana.
Prethodnog dana doktor je pogledao problem, koji sam imala i zakazao vidjenje za sutradan, jer to mora da se prati, nije još za intervenciju.
Prethodno sam se obratila ginekologu u mom dugogodišnjem domu zdravlja, Zvezdara, dve stanice udaljenom od bolnice. Ginekolog mi je dao uput za hirurgiju, jer to nije ginekološki problem. Ginekološki je sve u redu, samo je problem u blizini te regije.

Sutradan, tig 08.maja dodjoh ponovo na Hirurgiju, misleći da će mi dr reći da dodjem i sutra. Ali, ovaj doktor nije mislio što i prethodni. Odmah se latio skalpera i bez nekih velikih priprema i bez ikakve lokalne anestezije ili prskanja onog spreja, koji hladi predeo, zasekao je na živo tkivo.
Naravno da je bilo užasno bolno i da sam jauknula glasno. Tačnije, ispustila grleni krik. I osetih toplotu krvi, koja se razliva svuda okolo.
Doktor kaže sestri da dezinfikuje ranu, stavi komad gaze i ako me bude bolelo da popijem neki aspirin protiv bolova.
Ja pitah zar neću odmah dobiti neku injekciju protiv bolova? Kaže dr da oni tu nemaju nikakve injekcije. A rana ostaje da sama zaceli i ako bude potrebe, da se nešto iz nje izdrenira samo.
Ja već očajna, svesba da sam dobila neki polutretman, ustanem i kažem da me to užasno boli i da treba do Sopota i još 4 km preko, da idem, a da nemam auto.
Nemaku ni nekakve vate, neke uloške, kakoše mi nekakve hartije, koje kotiste umesto vate, da mi go ne ode na garderobu, ako krene krvarenje usput.
Kažu dr i sestra, skoro u glas, da sednem malo ispred u hodniku, da ne idem odmah.
Poslušam i sednem. Bol užasna, ne prestaje.
Posle nekog vremena, šta ću, ustanem i krenem ka izlazu. I stignem samo do izlaza. Bol nesnosna, ne mogu da hodam.
I odlučim da se vratim. Ako treba, neka me zadrže jednu noć u bolnici, javiću se sinu, da zna i gotovo. Nemam pižamu/spavaćicu, ni eškire za kupanje ni za lice, ništa od pribora za ličnu higijenu, ali za jednu noć, jedan dan, ću preživeti.
Uostalom, nivca imam kod sebe, razmišljam vrtoglavo. Pozvaću, ako treba, bivšeg muža da dodje i donese mi/kupi mi...to, to i to i daċu mu novac za to i gotovo.
Umesto sina, neka se žrtvuje. On je ar stanica dalje, sin ne može da prevali sad toliki put zbog toga i ne bi mogao ni da se vrati kući, jer neće imati prevoz za dalje iz Sopota, posle 20,10h. Ne setih se da, zapravo, radnim danom ima i oko 22,30-22,45 neki bus ka Tresijama iz Sopota. A bio je radni dan.
No, nakupilo se par pacijenata u medjuvremenu ispred ordinacije, a dr je otišao nekud posle moje intervencije. Usledilo čekanje. Stiže dr i pita "šta vi gospodjo još čekate"?
Ja mu kažem da imam nesnosne bolove i neko užasno pulsiranje na tom mestu, već plačnim glasom. On reče da će pogledati još jednom i uvede nekog deku, koga pozdravi vrlo prijateljski. Dodje i jedan par, nekih galamdžija, čula sam njihove komentare i galamu još kod šaltera dok su bili.
Posle tog deke, dr proziva sledećeg, takodje starijeg čoveka, deku. Ja svo vreme stenjem od bolova i onaj par krene da se buni. Insistiraju da doktor primi mene, a da deka sačeka, jer ja imam bolove. I doktor nemajuċi kud uvede i mene, u istu ordinaciju gde sam bila prethodno, a deku u sobu pored. Meni kaže da legnem na sto i oslibodim taj deo, što znači da treba i deo intime da otkrijem, a on ode u sobu pored i prvo je sa tim pacijentom završio, pa tek onda ušao kod mene. Uz sve to, kako se otvore vrata, ja sam sa sve mojom intimom na izvolte, jer neki mali oaravančić skriva samo deo mene. Naravno da sam legla na sto, ali bez oslobadjanja tog dela.
Kad je doktor konačno udostojio i mene ponovnog pregleda, sestri je samo rekao dajte mi instrumente. Onda je zasekao ponovo, dublje ranu i opet ispustih bolni krik i opet osetih toplinu krvi, koja se razliva.
Onda je rekao sestri da mi dezinfikuje ranu, stavi dosta gaze i da me transportuje na Hitan prijem, da mi uključe infuziju i da mi daju ... i injekciju Diklofena, ali da će on doći da me obidje.
I tako i bi. Stavili su me u stolicu, odvezli hodnicima i liftovima u potpuno drugu zgradu, tu me smestili na jedan od ležajeva, uključili infuziju, prethodno mi ubrizgavši kroz brunilu neku injekciju ... Doktor me je par puta obišao, a i njegova sestra je par puta davratila da proveri kako sam.
Uz to i sestre sa tog odelhenja su proveravale jesam li dobro. Ni, kad je istekla infuzija ne znam tačno. Tek u nekom momentu videh da je boca prazna, pa pozvah sestru da isključi aparat. Je li ušlo vazduha kroz iglu, ne znam. Valjda nije.
Posle infuzije ležah neko vreme, a onda sam dobila injekciju Diklofena, u debelo meso, posle koje sam morala ostati još pola sata da ležim, posle čega mogu kući, kako je doktor prethodno odredio.

Odmah po primitku injekcije pozvah taxistu, muža moje prijateljice, novinarke, sa kojim sam takodje saradjivala ranije i došao je za 45 min. Kad me je on pozvao da je stigao, ja sam napustila Gradsku bolnicu.
Mislio je da treba da me vozi na moju staru adresu, na Konjarnik, ali imao je prilike da prvi put vidi Sopot, jer, kako sam reče, nikada nije bio u Sopotu. Ralju i Avalu poznaje, ali Sopot, Tresije, Kosmaj ne.
I vožnja je, naravno, protekla udobno i bezbedno, a on je bio oduševljen mojim placom, kućom, pre svega prirodom. Uživao je sedeći ispred kuće nekih pola sata. A ja olakšana od problema i bez bolova, injekciha he potpuno delovala. Usput sam svratila i do apoteke, nabavila razne potrepštine za tu priliku u kojij se nadjoh, kao i tablete za umirenje bolova. No, ne popih niti jednu tabletu. Po prestanju dejstva te injekcihe bolova bilo nije. Ponekad malo zateže ranica, ali bolova nema uopšte.
I kad pomislim samo na to da se nisam vratila nazad u irdinaciju kroz koji pakao bih prolazila, naježim se.

Srećom, Gispodu Bogu hvala, sve se dobro završilo.

Naravno, vožnju sam platila i to visokom cifrom, ali meni je najvažnije da sam bezbedno i udobno dovežena do kuće. Hvala prijatelju taxisti, na koga se mogu osloniti kad god mi je usluga potrebna, u najkraćem roku. I onda mi je rekao, mogu da dodjem za 45 min. Gde je bio u tom trenutku ne znam. I nije ni bitno. Koliko bi neko drugi naplatio, ne znam. U Sopotu uopšte nema Taxi službe, ne postoji.
Koliko čuh od nekih meštana, ima par njih, koji na divlje voze, baš kad nekom treba. Sede u centru, u jednoj kafanici ili u baštici ispred. I naravno, na njihovim mozilima nema ni natpisa "taxi". A naplaćuju neku redovnu tarifu. Do moje kuće 500-600 din.
Jednom sam imala takvu uslugu, kad sam iz Beograda dovukla do kuće u kesama, raspakovanih 25 ramova plodišnih za moje košnice, ožičanih, sa satnim osnovama, busom. I kad nas je pratila kiša čim izadjosmo iz Beograda i nevidjeni pljusak od Malog Požarevca do Sopota. A u Gvoždjari su me još čekala i moja kolica za pijacu, puna robe. Tada mi je prodavac iz gvoždjare pozvao nekog lika, za koga zna da hoće da " taxira", na moju molbu, naravno.
I platih 600 din., i spasih se muka. I HVALA obojici.

MOJ DAN "D" ... 08.maj 2018.


Nikako da okončamo potpisivanje Ugovora o kupoprodaji ove kuće, u koju sam se doselila 01.Aprila o.g.
Po Predugovoru prodavac je dobio 90 dana da reguliše pitanje i status kuće, koja se vodi u Katastru GO Sopot kao plac sa pomoćnom zgradom.

Prolazi vreme, a ja sve nervoznija. Ruke su mi svezane za bilo kakva ulaganja, a u i na kući treba dobro poraditi. Ima 1001 vidljivu i skrivenu manu. I što god radim, radim na rizik. Sutra može i prodavac da se predomisli, pa ...treba posle naplatiti i sav uloženi kapital i trud.

No, najbitnije, meni treba kuća za stanovanje, a ne za vikende i moram imati sve nirmakne i pristojne uslove za život u njoj.

Kako je prodavac podneo kod Suda podnesak za ispravku ili kako god se to zvalo, tražila sam br. Predmeta i dobila i odlyčih da tog 08. Maja odem do Suda i intervenišem, onako, ljudski, da objasnim da sam ja kupila tu kuću i da moram regulisati moj status u njoj i moje pitanje.

Naravno, ništa nisam yradila, jer šalterska radnica mi reče da "predmet još nije izvadjen iz arhive".
Mogu li u Arhivu da odem i zamolim? Ne, Arhiva je na drugom kraju grada, kaže, na Vilinim Vodama. Sud je kod htl. Jugoslavija.
Krenem dalje, razočarana. Prošlo je već dva meseca, a od rešenja problema ništa.

Usput otvorim na mob ikonicu mog bankovnog računa i vidim da mi je dozvoljeni minus, dva dana ranije odobren, okrnjen za nekih 100-tinak dinara i prepadnem se.

Bila sam ubedjena da mi je preostalo nekih 900 i kusur dinara na računu, pa sam neki računčić od 500 i kusur dinara ore dan-dva platila karticom. Po mom rezonu treba da imam još nekih 400 dinara na računu, mimo odobrenog minusa. 
Ujedno, " postanem svesna", da je "danas" (8.maja) 14. Maj, kako videh na mom mob., pa se prenerazih da moja plata tj. oenzija nije legla ore 4-5 dana.
Proverim i kroz e-mail i vidim da je zadna bila krajem aprila, a 10.maja ništa nema.

Iz Suda sam, inače, krenula dalje, ka Gradskoj bolnici na neku kontrolu, pred jednu hiruršku intervenciju. Sud je na Novom Beogradu, a bolnica u starom delu grada, poprilično udaljena odatle. Idem u popodnevnu smenu, po dogovoru od prethodnog dana, iz Nemenikuća i Sopota, gde se još nisam ni prijavila da stanujem, niti se prijavila u domu zdravlja u Sopotu, iz ustog razloga. Ne mogu se prijaviti dok ne završim sa kupoprodajnim ugovorom i plaćanjem i kuće do kraja i svih drugih dažbina za to vezanih.
I to me maximalno psihički opterećuje. Toga sam svesna i zato i hoću da intervenišem kid Suda, da se te more i tog problema, koji mi stoji kao mač nad glavom, rešim. 

Prolazim pored TC Ušće i rešim da udjem unutra, u hladovinu i na šalteru Telenora proverim šta se dešava sa mojim bankovnim računom, jer je i on iz njihove banke.
Onda u momentu postajem svesna da u shopu neću rešiti to pitanje, nego moram pozvati banku putem mob. I to u holu TC-a i uradim.
Javi se ubrzo lhubazbi momak iz Servisa banke, ja mu objasnim da zovem da proveim zašto mi nije legla penzija, sačekam da on proveri ... I posle kraćeg razgovora momak kaže "Danas je 8.maj, penzija će vam sigurno odmah biti proknjižena, čim pristigne uplata, za dan dva."
Kako 8., kad je na mom mob. 14.maj, ja se tu začudim, ali mi istog trena pade na pamet da je 14 bilo vreme na mob, a ne datum... Bi mi neprijatno što sam bila toliko dekoncentrisana i okupirana i problemom sa Ugovorom i trenutnim zdravstvenim problemom i tom hirurškom intervencijom, koja mi predstoji, da sam u trenutku mogla momku iz banke ličiti samo ba neku izlapelu, sklerotičnu bakutu ...pa da se nekako izvučem iz te glupe situacije, u koju sam potpuno bespotrebno samu sebe uvalila, ja rekoh momku da na mom mob je datum 14., da se nešto poremetilo i da to moram da ispravim, a da se njemu zahvaljujem puno... I prekinem vezu.

I onda postanem dodatno opterećena, preko svega već postojećeg, i tim blamom da sam videla samo cifru 14 i povezala je bez razmišljanja sa datumom, a ne sa satom, što je zapravo bilo. 14 sati i ...xy minuta.

Požurih brzo dalje ka bys stanici da sačekam bus za Gradsku bolnicu, nervirajući se i dalhe što ċu sada mirati dugo da se vozim, kroz nesnosnu gradsku gužvu, u špici, kroz strogi centar grada, a da u Sudu ništa nisam uradila korisno po sebe i još sam se grozno izblamirala i predstavila sebe kao potpunu budalu u mojoj Banci, her sam sebi dozvolila toliku dekoncentraciju.

I nadtavih, kažem, žurno dalje. I naravno, umesto da predjem ulicu na pešačkom prelazu bližem i jednostavnihem, krenem u kontra smeru, ka podzemnim prolazima, ali da ne bih toliko pešačila dole-gore i još na dva semafora, ja kaobudjem podzemne prolaze i predjem van pešačkog prelaza, po sred širokog bulevara, sa vrlo jakim saobraćajem ... Doduše, potpuno svesno i bezbedno po mene, samo na nedozvoljenom mestu. 

I stadoh da sačekam moj bus ... Ali, zašto da sve u životu bude prosto i jednostavno, kad neki gradski "umovi" mogu da nam svima dobro zabibere, zagorčaju i otežaju ... Moj bus ude tom trasom, ali ne staje na toj stanici, nego nešto pre te iste raskrsnice i pre tog semafira, tako da je trebalo sada dodatno prelaziti još jedan semafor i još malo pešačiti, a meni je svako suvišno pešačenje bilo bolno. Zato udjoh u prvi bus, da predjem preko Brankovog mosta i da na sledećoj stanici sačekam moj bus. Tamo naidje drugi, koji ude donekle u ustom pravcu, pa se njime pivezem još jednu stanicu, her ne ide trasom, na koju sam ja mislila. Pa na sledećoj udjem u još jedan, koji ise u tom pravcu, ali samo naredne dve stanice... I onda opet moradoh da presedam na novi bus.
Beše to putešestvije, Boga mi, dok stigoh do Gradske bolnice.
A dogadjaji uz Gradske bolnice su priča za sebe ...

Svakom treba da se dogodi i ostvari ono što želi onda kad želi, jer tada kad je nešto poželeo, tad je i bio spreman za to. Sem, svakako, onih futurističkih tipa "kad porastem želela/o bih da ...".
U protivnom, kad prohuji par decenija, a želje se ne ostvare, sve posle toga je nekakvo krpljenje želja, smišljanje nekih alternativa, da život ne bi izgubio smisao i da ne bismo potonuli u bezdan, utonuli u tugu i depresiju zbog neispunjenih želja, da se ne razbolimo.
Ne radi se tu o nekim pukim željama. Nije želja kao želja razlog. Naše ŽELJE i ŽELJICE su zapravo SMISAO NAŠEG ŽIVOTA.  Mi kroz te želje u stvari osmišljavamo naš život, kreiramo ga. I ako nam se te želje ostvaruju, one za sobom vuku odredjene korake i odredjen tok. Ukoliko se neka od njih ne ostvari ili ne daj Bože više njih ne ostvari, to potpuno remeti tok našeg života, potpuno obezvrednjuje naš napor, našu kreaciju.
Život teče po principu " Šta bi bilo, kad bi bilo" i nikako ne sme da se transformiše u "Šta bi bilo da je bilo...".
Meni se mnogo toga nije ostvarilo u životu, čak šta više, sve je toliko poprimilo neke nestvarne i čudbe i nedokučive tokove i oblike, kakvi nisu smeli ni u najružnijim snovima da mi se dogode.
Sve što sada kreiram i što bih poželeti mogla jeste krpljenje nekih velikih i malih pukotina i gadnih oštećenja na kreacijama moga života.
No, i pored svega toga, Ja Život Obožavam. I koliko god za nekog bila u " zrelim godinama", Ja sam tek prešla delić mog životnog puta. Maksimalno sam na pola puta. I ne odustajem od te tvrdnje.
Šta želim nadalje u životu to ne bih mogla reći, jer iz mog ličnog iskustva, sve što sam želela i izrekla javno šta želim bilo mi je pokvareno i ometeno da se dogodi, nije se ostvarilo ili bar ne onako kako sam Ja želela, nego kako je neko drugi želeo. Ili su se moje želje ostvarile, ali ne meni nego nekim drugim osobama. Pa, ponekad imam utisak da ljudi pitaju šta ko želi (tu svakako ne mislim na tebe Margo! Tvoje pitanje ima drugu konotaciju) da bi prekopirali tudje želje i sebi ih ostvarili, jer su potpuni dunsteri, nekreativne osobe, bez ideja i želja.
Zato ću mudro da ćutim kao Riba, što i jesam u Zodiaku. A tebi hvala za ovo pitanjce, koje podstiče na duboko razmišljanje i sagledavanje života. 😘😘😘
I još moram da dodam, NIJE SVE MOGUĆE, jer postoji i onaj Biološki Sat i Vreme uopšte, pa se neke stvari u životu čoveka ne mogu nadoknaditi, vratiti i ispraviti. Neki propusti i štete ostaju zauvek takve kakve su.


Moj comment na Margo's pitanje: "Šta želimo, kakav život želimo da živimo, čak i ako mislimo da je nemoguće, jer sve je moguće ...?!"

Hm! Simbol Srpstva je Hrast! Čiji simbol je Šljiva?
Pod koju mi to Šljivu treba da stanemo?
Svaka misao iz Sv. Pisma ima trostruko značenje...
Možda je ta Plava Šljiva simbol Nebeskog plavetnila...
"Srbi pod kapu nebesku"...

Babica je babica, medicinska sestra koja pomaže pri porodjaju, ali šta je to DULEV ili kako god da ste rekli (dosta je nerazgovetno rečeno)? I gde uopšte iskopavate te čudne, nove reči, odakle ih vadite? Ne samo vi u ovoj emisiji, nego svi vi koji danas radite u javnom sektoru, politici i sl. Živo me zanima.
Ja imam 60+ , savršeno poznavanje srpskog jezika, kako književnog, tako i izvornog, starog/starinskog, ali ovaj novokomponovani rečnik me svaki put zaprepasti.
Zar nora uz svaku promenu vlasti i političkog sistema da se iz temelja menja i rečnik i uspostavljaju neka nova pravila i nove "tradicije" i sl.? Vratite nam naš srpski, sa svim svojim akcentima i manama, drugi ne želimo.

Materijalno stvara trenutni privid zadovoljstva...kažete... To je neko sitno zadovoljstvo? Pa ako nas ubedjuju da sitne stvari čine život, sreċu i zadovoljstvo, daj Bože da imamo puno, puno, puno tih kratkovremenskih zadivoljstava, pa biċe dobro...
S druge strane, da bi se neko bavio biciklizmom morao bi imati i svoj bicikl, da se bavi slikarstvom mora imati štafelaj i sav pribor, da ne nabrajam, da danas spremite ručak morate imati neke namirnice, neko povrće, možda i meso i dr. Tako vam je i sa Dušom čovekovom. Ako je čovek normalan i zdrav i Duša treba da mu je zdrava. A Duša neċe moċi dugo da bude zdrava u praznom stanu, dok mu crevca zavijaju u stomaku od gladi,  u neudobnoj garderobi, u nekom haosu i neredu, u nekom neskladu boja, oblika i čega sve ne, uz pohabano pokuċstvo i dotrajalo ... To bi bolje objasnili psiholozi, psihijatri i psihoanalitičari. A i Feng Shui govori o tome.
Dokle god čovek živi u bedi i nemaštini misliċe pre svega na hranu, na toplu garderobu i obuċu, u vreme zime... Neċe imati ni vremena ni volje da razmišlja ni o kvantnoj fizici ni o astronautici ni o nastanku sveta. Sve misli ċe se kao po komandi vraċati na problem kako da preživi.
A zašto čovek, koji da kažemo sve ima, nije zadovoljan svojim životom? Zato što ne živi život kakav želi. Živi život kakav su mu drugi nametnuli, osmislili. A osmislili su da ne može biti gore.
Život čoveka se svodi na ovo: Rodiš se... Rasteš, uz vrtiċ ili babe i dede ... Školuješ se ... Školuješ se ... Školuješ se ... Zaposliš se (ako imaš sreċe, rodbinu i debelu vezu) ... Venčaš se ... Izrodiš decu ... Gajiš decu ... Školuješ decu ... Zaposliš decu ... Oženiš/udaš decu ... Dobiješ unuke ... Odeš u penziju ili još ne, ali ... Čekaš sudnji čas (jer zaboga sve si završio u ovom životu...to ti je bila životna misija i smisao tvog života). Onda staviš prst na čelo i zamisliš se, gde si bio, šta si radio, gde si uludo utrošio vreme i pitaš se a kad će da dodje tvoje vreme, kad ċeš moći i da se nauživaš u životu onako kako ti želiš. I shvatiš da ti se u ovom životu to neće desiti. I naravno da si nezadovoljan, tužan, nesrećan ... Ili legneš na rudu i uljuljkuješ se mišlju da kad odeš sa ovog Sveta, zaboga, tamo negde na onom te čeka nevidjena radost i rajski život ... da prosto jedva čekaš da odeš tamo što pre i odmoriš dušu i telo.
Ne pada ti na pamet u tom trenu da će telo pod zemljicu crnu i polako da se raspada dok ne ogoli kostur.
A Duša, ta večna tvorevina Bogom dana, ona bi trebalo, po nekom predanju ili čistoj logici, da ide u Čistilište, da se očisti od svih grehova, misli i tegoba prethodnog života, da se pripremi za novi poduhvat,. Useljenje u neko novo telo. Jer, život je vecni, ciklični, beskrajni tok energije... Znači od nečijeg maštanja da će se na onom svetu nauživati nema ni traga. Samo se izbriše memorija, kao na magnetofonskoj traci i pusti opet u promet, ta naša duša.
A Bog je, prema Sv. Pismu, u Starom Zavetu i prokleo čoveka da živi na Zemlji i da se muči i radi ... Znači, nema nam spasa. Pa onda makar da se zadovoljavamo tim materijalnim, koje stičemo tom radnom mukom ... Malo da Boga nerviramo, da mu se ne ispuni proročanstvo, o znoju i mukotrpnom radu čovekovom, nego da čovek uživa u svom radu i plodovima svoga rada (materijalnom).
Ja ne pronalazim sebe u ovome niti smisao mog života ovako proživljenog. Želim nešto drugo, ali društvene norme i pravila su strogo zacrtali takav model življenja i ne dozvoljavaju odstupanja... Možeš naići na osudu i odbacivanje. ...