Samopouzdanje, Gordost ...

 Samopouzdanje, Gordost ...

😂😂 Moram vam ispričati moj slučaj i zahvaliti vam od ❤️ na tom savetu, jer potvrdiste ispravnost mojih postupaka.  😂 To i radim. Zapravo, bila sam kao devojčurak povučena, stidljiva. I imala sam 3-4 drugarice školske, sa kojima sam se intenzivnije družila, često i učile zajedno. Ali, kad se sretnemo za druženje, bez školskih tema, tu nisam mogla da dođem do reči. Ja sam uglavnom ćutala i slušala. Vremenom poželeh i ja nešto da kažem, ali nikako da dođem do reči. I onda sam počela primenjivati taj sistem. Čekam da "govornica" udahne vazduh i uskočim u razgovor. 😂 

Ne znam je li to neko prokletstvo ili je to jednostavno takav tempo života, puno takvih karaktera u narodu, ali ja uglavnom, još od tada, stalno nailazim na te "velike govornike" u životu. Uglavnom se družim sa takvim osobama. Nisu oni loši ljudi, ali nemaju meru u priči. U početku i njih pažljivo slušam, ali ovi danas imaju mnogo više kondicije, čini mi se, od onih ranijih, pa ni vazduh ne uzimaju baš često. Zato sam krenula, bez pardona, da ih prekidam u pola rečenice. Tim pre, što tačno znam kako će da glasi drugi deo te rečenice, pa da im uštedim vreme i trud da dalje pričaju, nek malo predahnu. ☺️ 

Onda ispadnem nepristojna i nevaspitana, na neki način. Čak oni i odreaguju, čekaj nisam završio/La, nepristojno je prekidati nekog u sred razgovora. Ali (!) zar nije nepristojno i nevaspitano da nikom ne dozvoliš da dođe do reči i nešto kaže, nego da popuješ i držiš monologe non stop, da ljude gušiš svojim prisustvom i ispraznim pričama, često ko zna koji put ispričanim, da koristiš na nedoličan način nečiju dobrotu, ljubaznost, uviđavnost, toleranciju? Pa, postoji i granica tolerancije, sorry, pomislim ja. Ako ti nemaš meru i ne znaš za milost, ja ću te na tvoj, neuviđavan i netolerantan način prekinuti. I reći šta ja mislim po nekom pitanju, o nekoj temi. 

Uz sve to, te osobe i nisu uvek visoko obrazovane, a ima i onih koje jesu, ali to ne menja na stvari. I to visoko obrazovanje nije nikakav alibi. Bilo je usmereno samo i isključivo na jednu usko stručnu oblast, a ne na sve oblasti koje život znače. 

Te osobe su, po meni, vrlo iskompleksirane osobe. Imaju neki problem ili neku traumu iz prošlosti, nezalečenu. I šta rade? Uglavnom čitaju puno i/ili prate razne TV emisije, slušaju sve i svašta i sve što čuju bilo gde ili što pročitaju, upijaju kao sunđer. I onda "repetiraju" i samo deklamuju. Oni nemaju svoje mišljenje, niti svoj stav po nekom pitanju, oni samo recituju ono što su upili, što su napamet naučili. 

I to su osobe, koje ne umeju da vode dijalog. Niko ih nije naučio, a nisu uspeli ni sami to da savladaju, kako se razgovara, kako se vodi dijalog. Dijalog je razgovor, a razgovor je razmena mišljenja. 

Takvo ponašanje je, u neku ruku i vređanje i omalovažavanje sagovornika, poznanika, prijatelja. Time što mu ne daš da dođe do reči, stavljaš mu do znanja da o njemu, njegovoj inteligenciji, imaš nisko, loše mišljenje. 

A veličaš tamo nekog, čiji si text ili knjigu pročitao, čije si izlaganje negde čuo, a da sa tom osobom nisi imao bilo kakav raniji dodir, niti budući, niti bilo šta znaš o toj osobi. 

I tako ja, mic po mic progovorih, probrbljah. 🤷😅