TATA i JA

 

Tata i Ja ... Bilo nekad 🥰...  

Sad me motri s plavetnog Neba, 

katkad i pripomogne, sigurna sam. 

Umoli moj Bogoljub Boga da mi se omogući ovo il' ono ... tamo gde zaškripi, gde i kada mi je potrebna pomoć ... Ovoliko 🙆 HVALA mojim Ocima, Ocu Bogu 🙏 i mom Ocu 🙏 ☺️ 

Elem, 

Krajolici pitome Župe, išpartani nejednako, raznih boja i nijansi. Čak i vinogradi raznih boja, zeleni, plavetni, prskani plavim kamenom, crvenkasti, pa sa po nekom šeftelijom pride, zlaćana pšenica, šarenolike livade, tamno zelena detelina, štrkljasti kukuruzi, pa neke medje i vrzine, grmovi, žbunovi, pa neki zabran, bagremar ... Sve na valovitim brežuljcima i bregovima, u osoju i prisoju ... A odozgo čisto i jasno plavetno nebo ili beli oblačići lenjo plove nebeskim plavetnim svodom, neki se sustižu i udružuju, drugi dele, razvodnjavaju, nestaju, treći u hodu menjaju oblike ... A negde u sred tog pejsaža štrči zvonik neke seoske crkvice/kapele, u daljini vire krovovi nekih seoskih kuća ... 

I tako možeš sedeti i posmatrati satima i uvek iznalaziti nešto novo, što prethodnih dana nisi video ... I nikada ti nije dosadno. I oko nikako da se umori, svaki put prekineš posmatranje te lepote sa žaljenjem. I utešiš se odmah mislima da ćeš kasnije ili već sutra opet uživati u tom prizoru, još lepšem i bujnijem i zrelijem ... 

A Ravnica ... Dokle god ti oko seže vidiš isto. Suncokret i samo suncokret. Kukuruz i samo kukuruz. Repu i samo repu. I sve ravno, kao pod konac ... I sve u istoj boji ...

Moj otac je bio fasciniran tim prizorom i prostranstvom. 

Jedino se u tome otac i ja nismo slagali. 

Za mene je takva panorama nešto smorno i depresivno. Monotonija beskonačna. 

Možda zato što je on odrastao uz taj šarenoliki pejsaž, pa je ravnica sa nepreglednim poljima iste kulture, bila nešto novo i neobično za njega. 

Ja, opet, rasla na asfaltu, uz Zvezdarsku šumu, Topčider, Košutnjak i Avalu, katkad, izletnički ... Pa me je ta raznolikost pejsažna, u kojoj sam uživala preko leta, posebno impresionirala. 

(Sa Fb, pre 4god.)