Ja smatram da mi, Vernici, treba sami da odlučimo hoćemo li ići na Sv. Službu na VASKRS ili ne, u dogovoru sa našim sveštenikom.
Kad smo kod vere, zar Isus nije ozdravio, izlečio one gubavce, onu ženu što je krvarila obilno mnogo godina, oživeo Lazara i još mnoga čuda učinio ...?
Mi smo Hrišćani, verujemo u Sveto Trojstvo, u Gospoda Boga Oca, u Gospoda Isusa Hrista Sina i u Sv. Duha.
To što ćete se zabarikidirati pred jednim virusom još uvek ne znači da vas neće stići.
I pod staklenim zvonom se može umreti, od nedostatka kiseonika, ako ničeg drugog.
Ne znam za druge, ali moja Vera u Boga je jaka toliko da verujem da mi se ništa zlo ni naopako neće desiti, ako odem u crkvu na Vaskrs.
Pričestih se, srećom, u poslednjem trenutku. 22.marta, na Mladence. I tada je vladao virus, ali mene to nije omelo da uzmem Sv. Pričešće, iz jedne iste kašičice, sa svima ostalima, koji su došli toga dana za Pričešće. I bila sam i još uvek osećam  radost, spokoj u Duši, sreću i blaženstvo zbog toga, kao da mi je život od toga zavisio. Toliko sam to želela i strahovala hoću li uspeti i kad jesam, mojoj radosti nije bilo kraja. Nije to nešto veliko i važno za Čovečanstvo, ali meni je bilo od izuzetnog značaja.
Ne znam da li će to neko razumeti ili ne, no ni ne očekujem. Samo želim da kažem da je važno ono u šta verujemo i to je jače od strahova, od bolesti i sl.