Stalna kuknjava kako se reško živi na Kosovu, nema sloboda kretanja, sloboda govora i sl. ...
Uroš Davidović je napravio i reportažu o tome u njegovoj poljo-emisiji " Bolja zemlja"


Znači, policajci imaju 600€ mesečnu platu, Srbi rade i saradjuju i sa Albancima, najviše, i sa drugim Srbima, mnogi Srbi imaju kuće i na Kosovu i u Srbiji, uzimaju davanja EU, subvencije Republike Kosovo, nedostaje im samo veća sigurnost, više slobode kretanja ...  Ko nama u Srbiji garantuje slobodu i mir? Ko nama garantuje da neće sutra opet neke Nato trupe da raspale po Srbiji odozgo, napr.?


I na moj komentar, naravno, stižu razne replike ...

"Dodji i živi na kosovo da vidiš kako se živi", kaže neki Muharem Imeri (!?!)

Muhamer Imeri Pa što se ne iseliš odatle čoveče, ako ti je toliko loše tu? Ti bar nisi sa Kisova Srbin i nemaš šta tu da čuvaš!



Nekić Nepoznati kaže:
"Prodaj stan u Beogradu, pa idi na Kosovo da živiš i da budeš slobodna ... Napred devojko ..."



Eh, a što bih ja prodavala stan u Beogradu da odem na Kosovo, kad skoro svi sa Kosova imaju i po stan u Beogradu, kupljen od para d pomoći, donacija, legalnog neplaćanja režijskih troškova i sl. Hoću da odem, što da ne, samo hoću da dobijem od države i zemlju i kuću na Kosovu i stan u Beogradu, jer ja od MOJE države Srbije nisam do sada dobila NIŠTA! Ni stan, ni kredit za kuću, ni 24 prosečne plate, na koje sam imala zakonsko pravo, kada sam sredinom '90-tih zatvorila privatno preduzetništvo, niti mnogo toga još. A uredno su stizali računi na ime raznih troškova, režijskih, sa svim kamatama za neizmiren dug na vreme, razna utuženja sa enormnim kamatama i troškovima ... I ništa se ne prašta niti otpisuje, iako sam dugo godina bila bez posla, na birou i bez sredstava za život .... Niti mi je iko ponudio bilo kakvu pomoć, bilo za zaposlenje, bilo novčanu ili materijalnu, u namirnicama, higijenskim proizvodima. I to u sred MOJE jedne jedine domovine Srbije.
Znači, nemam vidljivih ni zvaničnih neprijatelja, nemam koga da okrivim za stanje u kome se nalazim, a na mene se puca sa raznih strana na razne načine, svim raspoloživim sredstvima, da me istrebe sa mojih prostora. I nisam samo ja u toj situaciji. Ima nas, nažalost, mnogo takvih ovde u Srbiji.

Ne može da se živi na tudj račun večno, a u blagostanju i lepoti. Kad tad stigne Božja kazna, pa možemo mu se moliti i glumiti velike vernike koliko god hoćemo.
Ili dodje djavo po svoje. Kako god b8lo kazna siže.

Vučić se sada setio da tamo neka svetska hapšenja poveže sa Jeremićem.
Bože, koje je to govno od čoveka, mada reč čovek uopšte ne ide uz vučića.
Zašto ga je nazvao "liderom svetske bande" ili tako već nekako?
Pa, svakako, iz onih najnižih pobuda i strasti. Tek da mu pokvari radost dolaska ćerke na svet.
A ujedno da stavljanje Srbije na visoko mesto na listi optuženih za pranje novca i finansiranje kriminalnih gruga pripiše drugome, skine odgovornost sa sebe.
Misli vučić da to može tek tako, optužiš drugoga i rešiš svoj problem, oslobodiš se krivice.
Da nije žalosno bilo bi smešno.

I onda ti se, posle svega, samo pitanje nameće... Ma ne ni pitanje, odgovor na to zašto tamo neke zemlje, koje važe za nekakve velesile u Svetu, podržavaju tamo nekakvog vučića.
Pre svega, zbog same njegove face, koja odaje stepen njegove inteligencije, tj. stepen retardiranosti. Njima nikako ne bi imponovala jaka Srbija. Zato, što je veći retard, to im više odgovara.

PODIGNITE NIVO HLOROVODONIČNE KISELINE I OJAČAJTE IMUNI SISTEM - BARBARA O’NEILL - NATUROPAT I NUTRICIONISTA


Tvrdim: Ako pre jela popiješ čašu vode MANJE ćeš jesti, manje hrane uneti u stomak! A pre nego udje u stomak, prvo će morati da udje u želudac, u kome se nalazi želudačna kiselina. I šta pokušava ova žena ni sama ne zna, izgleda.
A ima i nas koji smo alergični na hlor, koga trpaju u gradsku vodu u izobilju, samo ne znam ko im je to dozvolio!
... Kako će to limun da pojača hlorovodoničnu kiselinu, kad limun stvara baznu sredinu?!
I uneta hrana iz želuca ide u creva, a ne u stomak, ne u stomačni zid, koga ona crta.
I uneta hrana iz želuca ide u creva, a ne u stomak, ne u stomačni zid, koga ona crta.
I šta znači to "Australijanci unose tečnost, dosta tečnosti, tokom jela"?
I Srbijanci unose tečnost tokom jela! Od pamtiveka do današnjih dana. To je tradicija, običaj, kultura ishrane, življenja. To je protokol obedovanja, kod Srbijanaca.
Ali (!) šta znači uopšte to "unose tečnost" ?!
Tečnost su i vino i pivo i gazirani i negazirani i djus i gusti sokovi i voda obična/česmovača i sa izvora i kisela, mineralna voda ... Na koju tečnost konkretno misli predavač?
Možda treba da pije usključivo Pepsi da bi popravio pepsin u organuzmu?! 😂😂😂


Kad ti neki nadri stručnjaci, papagaji sa naučenim textom napamet ili nekim "činjenicama", elementima, naučenim napamet krenu da sole pamet, pa to je strašno.
I oni su cenjeni stručnjaci, jer jelte, imaju nekakav papir o završenim nekim studijama ... A najobičniji čovek iz naroda, ako malo pažljivije posluša ta predavanja i savete, razmisli i poveže dva i dva, ne treba mu nikakva diploma ni velike nauke da shvati koliko sve to veze nema sa istinom ni sa pameću. 

Neko objavio nekakav post na Fejsu "Kad Putin zagrmi Ura, gledajte šta radi ruska vojska ..." i ostale nebuloze ...

KAD PUTIN ZAGRMI: Pogledajte sta radi Ruska vojska kad on vikne URA! Podelite video da zagrmi ceo svet!
Lajkujte stranicu Minut Znanja (Y)

Moj comment:
Nek taj grmi kod svoje kuće, a od naše što dalje i on i svi ostali ... !
A sve te izbeglice i dodjoši koji obožavaju strane zemlje, koju god ... slobodno nek idmah migriraju u njih kako su došli i ovde. Sretan im put! Od Srbije nemojte praviti Buvljak kantri niti kopije drugih zemalja. Mi smo svoji i takvi ostajemo. Nezavisni, slobodarski, posebni, unikatni ...

Nadjoh članak na Fb sa naslovom "Prvo tablice, pa nove lične, pa nove zdravstvene, pa sad i dupli tehnički ...(za vozila starija od 15 godina) ... Šta je sledeće?"


Sledeće je da ako imaš dug za struju stave te na tzv. utuženje, zviznu ogromnu kamatu, oko 100% i svaku uplatu, koju imaš, skidaju sa tog duga. Sve dok ne izmiriš taj dug ne možeš da izmiriš redovni mesečni račun. Tako ti se redovni kaleme u novi dug. ALI (!) kad ipak sve isplatiš i proveriš u Masarikovoj na šalteru da li je sada sav dug izmiren i šalterska službenica proveri kroz sistem i potvrdi ti (!) ... Onda sledi kroz mesec dva iznenadjenje!
Kupac tvoga stana, sa kojim si dogovorio da ne odjavljuješ struju, nego će on da promeni nosioca obaveze prema EPS-u (zašto to nije odmah uradio ne znam?!?), NE MOŽE da promeni ime, JER TI IMAŠ DUG OD 45.500-45.600 rsd na ime duga (navodno 4.500+kamate+utuženja!=45.000rsd) iz. 2013.godine!!!!
Ko je ovde LUD?????
Još ako kupac radi u policiji, ko zna, možda dok renovira stan do kraja, bude još nekih dugova iz ranijih godina, pa čak i iz prošlog veka!?!?
Lepo htedoh odmah da odjavim struju i djavo mi ne dade. 'Ajd' da budem fer, da kupac ne plaća ponovno uključenje i da ne čeka! 😈😈😈😈
Ili treba da platim svu struju koja se troši danonoćno u dvorištu obdaništa Čigra na Konjarniku ili sva ona ulična svetla koja gore na Konjarniku i po drugim delovima grada u sred bela dana? A možda i svu onu uličnu novogodišnju dekoraciju, koja je po Beogradu svetlela još par meseci posle Nove godine?!?!
😬😬😬😈😈😈😈😈

Danas po okončanju liturgije pita naš popa
hoćemo li da očita molitvu za kišu? Jutro osvanulo sunčano, vedro i lepo.
On smatra da treba, jer kiše odavno nije bilo, bar ne na Tresijama, ako ne računamo ono malo sto je par puta pokupilo prašinu, suša zavladala.
I vernici odmah prihvataju.
Čita popa Molitvu za kišu, čita...odužila se, bogami, molitva ...
U toku Molitve ja osetih u vazduhu miris vode i osveženja. Počeh da njuškam okolo, ma osećam miris vode u vazduhu.
Ženice napred, spaziše kako odnekud (?!) pade nešto ispred Ikonostasa kao neki osušeni list ...
Kad izadjosmo iz crkve nema Sunca, natmurilo se kao da će kiša svakog momenta.
Odosmo u Parohijski dom na kaficu i posluženje, pa jedan od vernika reče kako je pre neki dan u Mladenovcu pljusak bio, velika kiša i nevreme, a kad se približio Sopotu, sve suvo, ni kapi kiše.
Na to drugi dodaje da naš popa onda treba da ċita kratke molitve za kišu, da ne bi i kod nas bio pljusak i provala oblaka. I popa se slatko nasmejao sa svima prisutnima.
I krenusmo da napuštamo Parohijski dom. Kad izadjoh napolje, a ono pada kiša.
Nasmejah se i vratih da obavestim popu i ostale unutra da će im trebati kišobran kad izadju. Svi se, skoro u neverici, nasmejaše.

MOJ DAN "D" ... Nastavak 2.

Juče sam bila na prvoj kontroli. Opet kod nekog trećeg doktora, rana je u redu, treba da se redovno previja, dok ne zaraste. Mogu u DZ na previjanje, što meni ne odgovara, a mogu i sama.
Kontrola za 7 dana na Hirurgiji.

Vuše mi odgovara da sama previjam, mada je na nezgodnom, nedistupnom mestu, iz više razloga.
Prvi he svakako da ovde nisam prijavljena, a kad već dodjem do mog starog DZ, mogu i te dve stanice busom da se prevezem do bolnice.
Drugi razlog jeste da je Sopot jedno jako malo mesto, palančica, da sam tu od pre par nedelja, ljudi me ne poznaju. A meštani vole priče, prepričavanja, naklapanja ...
Znaju kad je ko podrignuo, kad prdnuo, šta je kog dana jeo ... 😄 😜
Pa, ne bih volela baš od starta da budem na njihovom "Čeprez meniju".

MOJ DAN "D" ... 08.maj ... Nastavak 1. ...

Dodjoh konačno i do Gradske bolnice.
Srećom nije bilo gužve, kao ni prethodnog dana.
Prethodnog dana doktor je pogledao problem, koji sam imala i zakazao vidjenje za sutradan, jer to mora da se prati, nije još za intervenciju.
Prethodno sam se obratila ginekologu u mom dugogodišnjem domu zdravlja, Zvezdara, dve stanice udaljenom od bolnice. Ginekolog mi je dao uput za hirurgiju, jer to nije ginekološki problem. Ginekološki je sve u redu, samo je problem u blizini te regije.

Sutradan, tig 08.maja dodjoh ponovo na Hirurgiju, misleći da će mi dr reći da dodjem i sutra. Ali, ovaj doktor nije mislio što i prethodni. Odmah se latio skalpera i bez nekih velikih priprema i bez ikakve lokalne anestezije ili prskanja onog spreja, koji hladi predeo, zasekao je na živo tkivo.
Naravno da je bilo užasno bolno i da sam jauknula glasno. Tačnije, ispustila grleni krik. I osetih toplotu krvi, koja se razliva svuda okolo.
Doktor kaže sestri da dezinfikuje ranu, stavi komad gaze i ako me bude bolelo da popijem neki aspirin protiv bolova.
Ja pitah zar neću odmah dobiti neku injekciju protiv bolova? Kaže dr da oni tu nemaju nikakve injekcije. A rana ostaje da sama zaceli i ako bude potrebe, da se nešto iz nje izdrenira samo.
Ja već očajna, svesba da sam dobila neki polutretman, ustanem i kažem da me to užasno boli i da treba do Sopota i još 4 km preko, da idem, a da nemam auto.
Nemaku ni nekakve vate, neke uloške, kakoše mi nekakve hartije, koje kotiste umesto vate, da mi go ne ode na garderobu, ako krene krvarenje usput.
Kažu dr i sestra, skoro u glas, da sednem malo ispred u hodniku, da ne idem odmah.
Poslušam i sednem. Bol užasna, ne prestaje.
Posle nekog vremena, šta ću, ustanem i krenem ka izlazu. I stignem samo do izlaza. Bol nesnosna, ne mogu da hodam.
I odlučim da se vratim. Ako treba, neka me zadrže jednu noć u bolnici, javiću se sinu, da zna i gotovo. Nemam pižamu/spavaćicu, ni eškire za kupanje ni za lice, ništa od pribora za ličnu higijenu, ali za jednu noć, jedan dan, ću preživeti.
Uostalom, nivca imam kod sebe, razmišljam vrtoglavo. Pozvaću, ako treba, bivšeg muža da dodje i donese mi/kupi mi...to, to i to i daċu mu novac za to i gotovo.
Umesto sina, neka se žrtvuje. On je ar stanica dalje, sin ne može da prevali sad toliki put zbog toga i ne bi mogao ni da se vrati kući, jer neće imati prevoz za dalje iz Sopota, posle 20,10h. Ne setih se da, zapravo, radnim danom ima i oko 22,30-22,45 neki bus ka Tresijama iz Sopota. A bio je radni dan.
No, nakupilo se par pacijenata u medjuvremenu ispred ordinacije, a dr je otišao nekud posle moje intervencije. Usledilo čekanje. Stiže dr i pita "šta vi gospodjo još čekate"?
Ja mu kažem da imam nesnosne bolove i neko užasno pulsiranje na tom mestu, već plačnim glasom. On reče da će pogledati još jednom i uvede nekog deku, koga pozdravi vrlo prijateljski. Dodje i jedan par, nekih galamdžija, čula sam njihove komentare i galamu još kod šaltera dok su bili.
Posle tog deke, dr proziva sledećeg, takodje starijeg čoveka, deku. Ja svo vreme stenjem od bolova i onaj par krene da se buni. Insistiraju da doktor primi mene, a da deka sačeka, jer ja imam bolove. I doktor nemajuċi kud uvede i mene, u istu ordinaciju gde sam bila prethodno, a deku u sobu pored. Meni kaže da legnem na sto i oslibodim taj deo, što znači da treba i deo intime da otkrijem, a on ode u sobu pored i prvo je sa tim pacijentom završio, pa tek onda ušao kod mene. Uz sve to, kako se otvore vrata, ja sam sa sve mojom intimom na izvolte, jer neki mali oaravančić skriva samo deo mene. Naravno da sam legla na sto, ali bez oslobadjanja tog dela.
Kad je doktor konačno udostojio i mene ponovnog pregleda, sestri je samo rekao dajte mi instrumente. Onda je zasekao ponovo, dublje ranu i opet ispustih bolni krik i opet osetih toplinu krvi, koja se razliva.
Onda je rekao sestri da mi dezinfikuje ranu, stavi dosta gaze i da me transportuje na Hitan prijem, da mi uključe infuziju i da mi daju ... i injekciju Diklofena, ali da će on doći da me obidje.
I tako i bi. Stavili su me u stolicu, odvezli hodnicima i liftovima u potpuno drugu zgradu, tu me smestili na jedan od ležajeva, uključili infuziju, prethodno mi ubrizgavši kroz brunilu neku injekciju ... Doktor me je par puta obišao, a i njegova sestra je par puta davratila da proveri kako sam.
Uz to i sestre sa tog odelhenja su proveravale jesam li dobro. Ni, kad je istekla infuzija ne znam tačno. Tek u nekom momentu videh da je boca prazna, pa pozvah sestru da isključi aparat. Je li ušlo vazduha kroz iglu, ne znam. Valjda nije.
Posle infuzije ležah neko vreme, a onda sam dobila injekciju Diklofena, u debelo meso, posle koje sam morala ostati još pola sata da ležim, posle čega mogu kući, kako je doktor prethodno odredio.

Odmah po primitku injekcije pozvah taxistu, muža moje prijateljice, novinarke, sa kojim sam takodje saradjivala ranije i došao je za 45 min. Kad me je on pozvao da je stigao, ja sam napustila Gradsku bolnicu.
Mislio je da treba da me vozi na moju staru adresu, na Konjarnik, ali imao je prilike da prvi put vidi Sopot, jer, kako sam reče, nikada nije bio u Sopotu. Ralju i Avalu poznaje, ali Sopot, Tresije, Kosmaj ne.
I vožnja je, naravno, protekla udobno i bezbedno, a on je bio oduševljen mojim placom, kućom, pre svega prirodom. Uživao je sedeći ispred kuće nekih pola sata. A ja olakšana od problema i bez bolova, injekciha he potpuno delovala. Usput sam svratila i do apoteke, nabavila razne potrepštine za tu priliku u kojij se nadjoh, kao i tablete za umirenje bolova. No, ne popih niti jednu tabletu. Po prestanju dejstva te injekcihe bolova bilo nije. Ponekad malo zateže ranica, ali bolova nema uopšte.
I kad pomislim samo na to da se nisam vratila nazad u irdinaciju kroz koji pakao bih prolazila, naježim se.

Srećom, Gispodu Bogu hvala, sve se dobro završilo.

Naravno, vožnju sam platila i to visokom cifrom, ali meni je najvažnije da sam bezbedno i udobno dovežena do kuće. Hvala prijatelju taxisti, na koga se mogu osloniti kad god mi je usluga potrebna, u najkraćem roku. I onda mi je rekao, mogu da dodjem za 45 min. Gde je bio u tom trenutku ne znam. I nije ni bitno. Koliko bi neko drugi naplatio, ne znam. U Sopotu uopšte nema Taxi službe, ne postoji.
Koliko čuh od nekih meštana, ima par njih, koji na divlje voze, baš kad nekom treba. Sede u centru, u jednoj kafanici ili u baštici ispred. I naravno, na njihovim mozilima nema ni natpisa "taxi". A naplaćuju neku redovnu tarifu. Do moje kuće 500-600 din.
Jednom sam imala takvu uslugu, kad sam iz Beograda dovukla do kuće u kesama, raspakovanih 25 ramova plodišnih za moje košnice, ožičanih, sa satnim osnovama, busom. I kad nas je pratila kiša čim izadjosmo iz Beograda i nevidjeni pljusak od Malog Požarevca do Sopota. A u Gvoždjari su me još čekala i moja kolica za pijacu, puna robe. Tada mi je prodavac iz gvoždjare pozvao nekog lika, za koga zna da hoće da " taxira", na moju molbu, naravno.
I platih 600 din., i spasih se muka. I HVALA obojici.

MOJ DAN "D" ... 08.maj 2018.


Nikako da okončamo potpisivanje Ugovora o kupoprodaji ove kuće, u koju sam se doselila 01.Aprila o.g.
Po Predugovoru prodavac je dobio 90 dana da reguliše pitanje i status kuće, koja se vodi u Katastru GO Sopot kao plac sa pomoćnom zgradom.

Prolazi vreme, a ja sve nervoznija. Ruke su mi svezane za bilo kakva ulaganja, a u i na kući treba dobro poraditi. Ima 1001 vidljivu i skrivenu manu. I što god radim, radim na rizik. Sutra može i prodavac da se predomisli, pa ...treba posle naplatiti i sav uloženi kapital i trud.

No, najbitnije, meni treba kuća za stanovanje, a ne za vikende i moram imati sve nirmakne i pristojne uslove za život u njoj.

Kako je prodavac podneo kod Suda podnesak za ispravku ili kako god se to zvalo, tražila sam br. Predmeta i dobila i odlyčih da tog 08. Maja odem do Suda i intervenišem, onako, ljudski, da objasnim da sam ja kupila tu kuću i da moram regulisati moj status u njoj i moje pitanje.

Naravno, ništa nisam yradila, jer šalterska radnica mi reče da "predmet još nije izvadjen iz arhive".
Mogu li u Arhivu da odem i zamolim? Ne, Arhiva je na drugom kraju grada, kaže, na Vilinim Vodama. Sud je kod htl. Jugoslavija.
Krenem dalje, razočarana. Prošlo je već dva meseca, a od rešenja problema ništa.

Usput otvorim na mob ikonicu mog bankovnog računa i vidim da mi je dozvoljeni minus, dva dana ranije odobren, okrnjen za nekih 100-tinak dinara i prepadnem se.

Bila sam ubedjena da mi je preostalo nekih 900 i kusur dinara na računu, pa sam neki računčić od 500 i kusur dinara ore dan-dva platila karticom. Po mom rezonu treba da imam još nekih 400 dinara na računu, mimo odobrenog minusa. 
Ujedno, " postanem svesna", da je "danas" (8.maja) 14. Maj, kako videh na mom mob., pa se prenerazih da moja plata tj. oenzija nije legla ore 4-5 dana.
Proverim i kroz e-mail i vidim da je zadna bila krajem aprila, a 10.maja ništa nema.

Iz Suda sam, inače, krenula dalje, ka Gradskoj bolnici na neku kontrolu, pred jednu hiruršku intervenciju. Sud je na Novom Beogradu, a bolnica u starom delu grada, poprilično udaljena odatle. Idem u popodnevnu smenu, po dogovoru od prethodnog dana, iz Nemenikuća i Sopota, gde se još nisam ni prijavila da stanujem, niti se prijavila u domu zdravlja u Sopotu, iz ustog razloga. Ne mogu se prijaviti dok ne završim sa kupoprodajnim ugovorom i plaćanjem i kuće do kraja i svih drugih dažbina za to vezanih.
I to me maximalno psihički opterećuje. Toga sam svesna i zato i hoću da intervenišem kid Suda, da se te more i tog problema, koji mi stoji kao mač nad glavom, rešim. 

Prolazim pored TC Ušće i rešim da udjem unutra, u hladovinu i na šalteru Telenora proverim šta se dešava sa mojim bankovnim računom, jer je i on iz njihove banke.
Onda u momentu postajem svesna da u shopu neću rešiti to pitanje, nego moram pozvati banku putem mob. I to u holu TC-a i uradim.
Javi se ubrzo lhubazbi momak iz Servisa banke, ja mu objasnim da zovem da proveim zašto mi nije legla penzija, sačekam da on proveri ... I posle kraćeg razgovora momak kaže "Danas je 8.maj, penzija će vam sigurno odmah biti proknjižena, čim pristigne uplata, za dan dva."
Kako 8., kad je na mom mob. 14.maj, ja se tu začudim, ali mi istog trena pade na pamet da je 14 bilo vreme na mob, a ne datum... Bi mi neprijatno što sam bila toliko dekoncentrisana i okupirana i problemom sa Ugovorom i trenutnim zdravstvenim problemom i tom hirurškom intervencijom, koja mi predstoji, da sam u trenutku mogla momku iz banke ličiti samo ba neku izlapelu, sklerotičnu bakutu ...pa da se nekako izvučem iz te glupe situacije, u koju sam potpuno bespotrebno samu sebe uvalila, ja rekoh momku da na mom mob je datum 14., da se nešto poremetilo i da to moram da ispravim, a da se njemu zahvaljujem puno... I prekinem vezu.

I onda postanem dodatno opterećena, preko svega već postojećeg, i tim blamom da sam videla samo cifru 14 i povezala je bez razmišljanja sa datumom, a ne sa satom, što je zapravo bilo. 14 sati i ...xy minuta.

Požurih brzo dalje ka bys stanici da sačekam bus za Gradsku bolnicu, nervirajući se i dalhe što ċu sada mirati dugo da se vozim, kroz nesnosnu gradsku gužvu, u špici, kroz strogi centar grada, a da u Sudu ništa nisam uradila korisno po sebe i još sam se grozno izblamirala i predstavila sebe kao potpunu budalu u mojoj Banci, her sam sebi dozvolila toliku dekoncentraciju.

I nadtavih, kažem, žurno dalje. I naravno, umesto da predjem ulicu na pešačkom prelazu bližem i jednostavnihem, krenem u kontra smeru, ka podzemnim prolazima, ali da ne bih toliko pešačila dole-gore i još na dva semafora, ja kaobudjem podzemne prolaze i predjem van pešačkog prelaza, po sred širokog bulevara, sa vrlo jakim saobraćajem ... Doduše, potpuno svesno i bezbedno po mene, samo na nedozvoljenom mestu. 

I stadoh da sačekam moj bus ... Ali, zašto da sve u životu bude prosto i jednostavno, kad neki gradski "umovi" mogu da nam svima dobro zabibere, zagorčaju i otežaju ... Moj bus ude tom trasom, ali ne staje na toj stanici, nego nešto pre te iste raskrsnice i pre tog semafira, tako da je trebalo sada dodatno prelaziti još jedan semafor i još malo pešačiti, a meni je svako suvišno pešačenje bilo bolno. Zato udjoh u prvi bus, da predjem preko Brankovog mosta i da na sledećoj stanici sačekam moj bus. Tamo naidje drugi, koji ude donekle u ustom pravcu, pa se njime pivezem još jednu stanicu, her ne ide trasom, na koju sam ja mislila. Pa na sledećoj udjem u još jedan, koji ise u tom pravcu, ali samo naredne dve stanice... I onda opet moradoh da presedam na novi bus.
Beše to putešestvije, Boga mi, dok stigoh do Gradske bolnice.
A dogadjaji uz Gradske bolnice su priča za sebe ...