Moj otac je imao jako lep rukopis. Kao i njegov otac, uostalom. Krasnopis. Svi su se sa tim slagali, ko god bi video njegov rukopis.
Ja sam bila radoznalo dete, pa sam polako počela učiti/prepoznavati slova iz novina. Nekad bi otac kupovao Večernje Novosti, nekad Politiku. A vrlo retko Ekspres i još redje Borbu. Ja sam najviše volela Politiku. Zato što je velikog formata, ali pre svega jer su njena slova po meni, bila mnogo lepša od ostalih novina. I bila su.
I jednom dā meni otac hartiju i olovku  da napišem nešto. Šta da napišem? Šta god želim, kaže on, da upotrebim sva slova koja znam. Stavih taj beli list hartije ispred sebe. Ogromna belina ukaza se preda mnom. Šta sad? Uzmemolovku u ruku levu, pa u desnu, pa opet u levu... Ne znam s kojom mi je zgodnije da pišem?! Olovka se drži u desnoj ruci, kaže otac. Uzmem ponovo u desnu. Ali, sve mi se čini da bi mi leva više odgovarala, kažem. Ne, ne, drži se u desnoj. U školi ne daju da se drži u levoj. Dobro, rekoh. Krenem sa desnom s desna na levo, pa s leva na desno, pa ovako pa onako, menjam ruku. Konstatovala sam da bi mi odgovaralo, ako pišem s desnom da pišem s desna na levo. A ako pišem s levom onda s leva na desno, jako mi, opet, otac reče da mora, jer mi tako pišemo, kaže. S desna na levo pišu samo Muslimani, reče.
Kad konačno utvdismo kojom rukom i s koje na koju stranu da pišem, otac gleda i čeka šta i kako ću napisati.
A ja ni makac. Ne usudjujem se da poremetim onu belinu uspred sebe. Šta bi, pita on. Hoćeš li početi? Hoću, kažem ja, samo ne znam koliko? Šta koliko, pita on. Koliko može da stane, pitam.
Čega koliko može da stane, zbunio se on. Koliko reči, pitam. Koliko hoćeš, kaže. Dobro, čekaj, kažem ja. Kaži ti meni koliko slova može da stane u jedan red? Kako koliko slova? Ne znam, kaže vrlo ozbiljan. Kako ne znaš, sad sam ja u čudu. Kako pišeš a ne znaš koliko slova i koliko reči može da stane u jedan red?!
Pa, pišem, pa koliko stane stane. Ako pišeš sitnija slova stane više, ako pišeš krupnija stane manje i slova i reči, kaže on. I ša ako ti ne stane sve u jedan red, pitam? Pa ništa, nastaviš da pišeš u sledećem redu, kaže otac.
Auuuh, što ste vi ljudi glupi, začudih se ja. Vi ništa ne znate unapred, sve nešto ofrlje pa kako ispadne. Moram da znam koliko slova staje u jedan red, da znam koje reči da napišem i kako da ih rasporedim da stanu u jedan red, kažem potpuno ozbiljna.
A moj otac me gleda, studira i smeje se. Bože, Bože, šta li ovo dete ima u glavi? Kakav ti je to mozak? Od čega li je napravljen, pita se naglas. Je l' ti imaš mozak ili neku mašinu, pita on smejući se.
... I tako ja počeh sa kopiranjem štampanih slova iz Politike, za početak, ali mi ništa nije bilo jasno u vezi sa tim pisanjem, ni zašto nema pravila ni podataka o broju slova i znakova za jedan red, jednu stranu i slično.
Ne rekoh, hartija koju mi je otac dao za pisanjem je bila prazna hartija. Bez linija, bez kockica.
A ja postah neko čudno dete...
Igrom slučaja, pre nekih 7-9 godina, sretoh jednog policajca, tačnije inspektora, koji je na čistoj beloj hartiji ispisao par reči, precizno ih i postavivši i ravnomerno rasporedivši u svakom redu, u par redova. Baš onako kako sam ja u detinjstvu želela da pišem. S tim da je on tačno znao šta treba da napiše u kom redu. U trenutku sam se oduševila, ali istog trenutka i počela razmišljati da li ovaj mene nešto zeza ili je ovo čista slučajnost da i on ume baš tako da piše, kako sam ja nekada davno želela da pišem.
Možda bih tako i pisala, sada razmišljam, da sam počela pisati tek u školi, prepisivala sa table. Imala bih pravi trening.
Ali, šta je bilo, bilo je. Ja čak i nemam očev krasnopis, imam dosta ispisan rukopis. A ni moja sestra, kasnije rodjena. Imamo sličan rukopis, mada je moj na momente dosta ispisan, redje uredan.
Ja bih rekla da imam Impulsivan rukopis. U svakom trenutku zavisi od raspoloženja i unutrašnjih emocija.