Bilo je još slučajeva u mom detinjstvu, kad sam bila vrlo ozbiljno posmatrana od strane oca i kad se pitao šta to ima njegovo dete u glavi, kakav to mozak ima? Nekog vanzemaljca je dobio za svog "sina" od Gospoda Boga.
Igrajući se u pesku ispred kuće, u jednom trenutku kažem ja vrlo glasno odraslima iz okruženja da će poskupeti šećer. Kada, pitaju oni? Ne znam kada, ali će poskupeti, rekoh. Pa, ako vam treba idite kupite, dok nije poskupeo. Oni se smeju i pitaju od koga sam to čula? Od nekih ljudi, ne poznajem ih. Ispitivanje se nastavi i dodjosmo do podatka da je to neka gospoda sa cilindrima na glavama, u crnim odelima i belim košuljama, ima ih nekoliko i pričaju i rekli su da će šećer poskupeti. Ne znam gde su, gde sastanče, samo ih vidim i čujem šta pričaju. Oni se smeju i kažu to je neka visoka engleska gospoda, prema mom opisu. Kako ih one ne čuju? Ja ih posavetovah da se umire, ućute i čuće ih. Ne mogu da čuju jad stalno nešto brbljaju. One u smeh.
Posle par dana šećer poskupeo. Setiše se idmah mog upozorenja i nadjoše se u čudu. Lepo dete reče, a mi se zezali, kažu. Eh, što ne kupismo bar po par kila sad kad nam treba za zimnice, kažu.
Dodje otac s posla, a oni njemu ispričaju celu priču od pre par dana i frišku vest da je šećer po bakalnicama poskupeo stvarno.
Moj otac se zamislio. Tu, u blizini je Radio industrija. I on dalje pivezuje stvari ... Putuje informacija od tamo nekog radio studija iz centra grada do radio prijemnika i tranzistora u Radio industriji... I pošto te informacije moraju proći preko naše teritorije dete je uhvatilo te signale. ... To je kao, eto, logično.
Ali, ono što nije logično po mom ocu je bilo to da ti signali nisu u obliku reĉi nego nekih elektromagnetnih talasa, koji se u tim ...tranzistorima, ili kako otac već to reče, ti taladi se pretvaraju u reči, u živi govor i mi sa radija čujemo reči... Kako je jedan dečiji mozak uspeo da uhvati te elektromagnetne talase i da ih transformiše u reči? A još kojom brzinom je to odradio!? Otac se začudio maksimalno. I opet pitanje. Šta li ti dete imaš u toj glavici? Kako li izgleda taj tvoj mozak? 😂😂😂 

Moj otac je imao jako lep rukopis. Kao i njegov otac, uostalom. Krasnopis. Svi su se sa tim slagali, ko god bi video njegov rukopis.
Ja sam bila radoznalo dete, pa sam polako počela učiti/prepoznavati slova iz novina. Nekad bi otac kupovao Večernje Novosti, nekad Politiku. A vrlo retko Ekspres i još redje Borbu. Ja sam najviše volela Politiku. Zato što je velikog formata, ali pre svega jer su njena slova po meni, bila mnogo lepša od ostalih novina. I bila su.
I jednom dā meni otac hartiju i olovku  da napišem nešto. Šta da napišem? Šta god želim, kaže on, da upotrebim sva slova koja znam. Stavih taj beli list hartije ispred sebe. Ogromna belina ukaza se preda mnom. Šta sad? Uzmemolovku u ruku levu, pa u desnu, pa opet u levu... Ne znam s kojom mi je zgodnije da pišem?! Olovka se drži u desnoj ruci, kaže otac. Uzmem ponovo u desnu. Ali, sve mi se čini da bi mi leva više odgovarala, kažem. Ne, ne, drži se u desnoj. U školi ne daju da se drži u levoj. Dobro, rekoh. Krenem sa desnom s desna na levo, pa s leva na desno, pa ovako pa onako, menjam ruku. Konstatovala sam da bi mi odgovaralo, ako pišem s desnom da pišem s desna na levo. A ako pišem s levom onda s leva na desno, jako mi, opet, otac reče da mora, jer mi tako pišemo, kaže. S desna na levo pišu samo Muslimani, reče.
Kad konačno utvdismo kojom rukom i s koje na koju stranu da pišem, otac gleda i čeka šta i kako ću napisati.
A ja ni makac. Ne usudjujem se da poremetim onu belinu uspred sebe. Šta bi, pita on. Hoćeš li početi? Hoću, kažem ja, samo ne znam koliko? Šta koliko, pita on. Koliko može da stane, pitam.
Čega koliko može da stane, zbunio se on. Koliko reči, pitam. Koliko hoćeš, kaže. Dobro, čekaj, kažem ja. Kaži ti meni koliko slova može da stane u jedan red? Kako koliko slova? Ne znam, kaže vrlo ozbiljan. Kako ne znaš, sad sam ja u čudu. Kako pišeš a ne znaš koliko slova i koliko reči može da stane u jedan red?!
Pa, pišem, pa koliko stane stane. Ako pišeš sitnija slova stane više, ako pišeš krupnija stane manje i slova i reči, kaže on. I ša ako ti ne stane sve u jedan red, pitam? Pa ništa, nastaviš da pišeš u sledećem redu, kaže otac.
Auuuh, što ste vi ljudi glupi, začudih se ja. Vi ništa ne znate unapred, sve nešto ofrlje pa kako ispadne. Moram da znam koliko slova staje u jedan red, da znam koje reči da napišem i kako da ih rasporedim da stanu u jedan red, kažem potpuno ozbiljna.
A moj otac me gleda, studira i smeje se. Bože, Bože, šta li ovo dete ima u glavi? Kakav ti je to mozak? Od čega li je napravljen, pita se naglas. Je l' ti imaš mozak ili neku mašinu, pita on smejući se.
... I tako ja počeh sa kopiranjem štampanih slova iz Politike, za početak, ali mi ništa nije bilo jasno u vezi sa tim pisanjem, ni zašto nema pravila ni podataka o broju slova i znakova za jedan red, jednu stranu i slično.
Ne rekoh, hartija koju mi je otac dao za pisanjem je bila prazna hartija. Bez linija, bez kockica.
A ja postah neko čudno dete...
Igrom slučaja, pre nekih 7-9 godina, sretoh jednog policajca, tačnije inspektora, koji je na čistoj beloj hartiji ispisao par reči, precizno ih i postavivši i ravnomerno rasporedivši u svakom redu, u par redova. Baš onako kako sam ja u detinjstvu želela da pišem. S tim da je on tačno znao šta treba da napiše u kom redu. U trenutku sam se oduševila, ali istog trenutka i počela razmišljati da li ovaj mene nešto zeza ili je ovo čista slučajnost da i on ume baš tako da piše, kako sam ja nekada davno želela da pišem.
Možda bih tako i pisala, sada razmišljam, da sam počela pisati tek u školi, prepisivala sa table. Imala bih pravi trening.
Ali, šta je bilo, bilo je. Ja čak i nemam očev krasnopis, imam dosta ispisan rukopis. A ni moja sestra, kasnije rodjena. Imamo sličan rukopis, mada je moj na momente dosta ispisan, redje uredan.
Ja bih rekla da imam Impulsivan rukopis. U svakom trenutku zavisi od raspoloženja i unutrašnjih emocija.

Šta reći o sebi a da ne bude pretenciozno, uobraženo i sl.?
Učili su me da je skromnost vrlina, a u mom slučaju se pokazala kao velika mana.
No, da počnem još koju pripovest iz mojeg ranog detinjstva, kada sam igrajući se satima, često sama ... jer sam prvih 6,5 godina moga života bila jedinče, u oca i majke, kako bi se to narodski reklo ... razmišljala o svemu i svačemu i tako jednog dana, kad sam ušla u kuću za obavezno spavanje na podne, pogledam kroz prozor, na kome je bila bela čipkana zavesa, a s one strane isprepletano granje bagremova, koje smo imali ispred kuće... ja spazih veliku vatru kako bukti. Zaprepastih se i glasno rekoh "Jao, gori! Požar! Mama, požar!" Bila je okrenuta ka šporetu. Trgla se i pogledala po sobi, pa u mene. Ja ponovih. Ona se obrecnu "Kakav požar? Ćuti! Ne sluti mi tu neke gluposti!"
Ali, požar, vidi, gledaj kroz prozor, kažem ja. Ona opet ponavlja svoje. Stani ovde, na moje mesto i gledaj kroz prozor jažem ja. Ona stane i opet ne vidi. Sad i meni nije jasno kako ne vidi onoliku buktinju i plamen koji je zahvatio celu dugačku zgradu?! U tom se čuje i povika "Jani! Jani!?" Pitam je je l' čuje dozivanje? Neka žena je dozivala nekog Janija. Ona nita nit vidi nit čuje. I bila je besna zbog toga.
Posle nekog vremena, možda nepun sat, začuše se sirene vatrogasnih kola iz daljine... Je l' čuješ sad, upitah majku. Jesam ti rekla da je negde požar, a ti ne veruješ, kažeš izmišljam, imam neke lutke i bubice u glavi.
Kad je došao otac s posla ispričala mu je ceo slučaj. Otac me ispitivački pogledao pa kaže "Možda dete vidi. Šta je tu čudno? Neko ima tu moć. Možda baš naše dete ima tu moć da vidi".
Ma, daċu ja njoj, kaže majka. Kako vidi? Kako to ja ne vidim?
Pa ja sam je rodila! ... I to, a i neki dogadjaji od pre toga behu razlog da počnem dobijati batine s vremena na vreme od majke, valjda onako preventivno. Jer, kako ja mogu da vidim kad ona ne vidi? Zašto ja postavljam prepametna pitanja i sve starije bacim u razmišljanje, da ni oni ne znaju odgovor vrlo često? Kako to njoj ne padnu na pamet takve misli, takva pitanja? Kako uopšte ja mogu biti toliko pametna i inteligentna kad me se ona rodila, a ona sama nije toliko pametna?, Kako ja, dete, da budem toliko pametna, a ona toliko starija od mene i nije toliko pametna, pitala se ona više puta naglas.
I ta pamet veća nego njena koštala me nekih preventivnih batina, da mi istera te bubice iz glave ... 😏
Ona se bojala mene i moje vidovitosti i dala je sve od sebe da to uguši, da spreči da se razvija.
A posle dan dva krenusmo u grad, polako, peške, niz Bulevar Revolucije, tada. I čim prodjosmo Cvetkovu pijacu i Cvetkovu kafanu, malo niže, ka Lionu, s leve strane crnilo i garež, polomljena, ispucala stakla ... Tužna slika izgorele fabrike obuće Bata. Auuuh! Pa ovo je izgorelo, kaže majka. Auuu, kol'ka šteta!!!
Pa kažem ti ja da je mnogo velika vatra, rekoh. I meni je bilo žao te zgrade. Mnogo je tužno i ružno izgledala. Šteta je bila ogromna. Za ljudstvo se ne sećam više da li je bilo povredjenih, poginulih.

Umela sam još u najranijem detinjstvu da se satima igram u pesku ispred kuće, da kuvam razne specijalitete na mom šporetiću, u mojim šerpicama i loncima, sa laticama cveća iz bašte, sa peskom i zemljom/tačnije blatom/ koji jsu imali višestruku namenu, bili su so, šećer, brašno, začini i drugo ... Sve sem mirodjije. Imali smo veliki grm mirodjije, njen miris me je oduševljavao, ali sam umela i da preteram bavljenjem istom, sve dok se ne predoziram, dok me ne zaboli glava od nje. Onda danima nisam smela da joj pridjem, dok mi iz memorije ne iščili ta aroma. 😁
Ako ne kuvam, onda satima šijem mojim lutkama raznu odeċu, čak i obuću, tašne, šešire, rukavice ... Od tetke, šnajderke sam dobijala gomile raznih krpica. Od majke jedva dobih iglu, iz njenog straha da se ne ubodem (!?! kao da ću odmah biti začarana i umreti kao Trnova Ružica, ako se i bocnem!😂😂😂) i konac, samo beli.
Bilo je i dana kada sam bila Španska Kraljica, zidala prelepe dvorce, opasane zidinama i kulama, osmatračnicama i vodila žestoke ratove protiv raznih vojski i nepoželjnih posetilaca. Uživala sam u tim igrama i danima. A sve moje igre bile su propraćene i govorništvom. Poput lutkarskog pozorišta, gde sam pričala svo vreme neku moju priču i oponašala neke glasove.
Komšinice su mi predvidjale slavnu glumačku karijeru još tada, ali mom ocu se nije dopadala ideja da budem glumica. Posebno mu se nije dopalo da se bavim nesigurnim poslom, poslom u kome nema sigurnih i redovnih primanja.
Sve je to lepo i gluma i muziciranje i umetnost, ali kao hobi, kao zabava. Nikako kao osnovno zanimanje, govorio je on.
I njega je zvao njegov bivši kolega, tada već prilično poznat, Sava Jeremić, da idu zajedno u Radio Beograd, jer moj otac je jako lepo pevao, ali ... njemu se nije napuštao siguran posao, kraniste, u KMG Trudbeniku.
E, gde je moj otac sada, od '90-tih na ovamo, da vidi kako se živi u Srbiji i kako se zqradjuje. Da li se prevrće u grobu ako sve ovo gleda, pitam se često.
... ... ... 

Neka moja sećanja iz najranijeg detinjstva

Odavno ne napisah ni redak ... Ovaj Blog sam otvorila zbog SFI i Tripple Clicks, ali sam vremenom rešila da malo, zapravo potpuno, promenim formu ... Pišem po koju misao, razmišljanja na razne teme, kako koja naleti i počne da me opseda, neki zaključak, neku situaciju koja me izbaci iz takta jer me nepravedno pogodi ... Moj Blog mi dodje kao one čuvene "Jutarnje stranice" koje se preporučuju u gro slučajeva, kao lekovite a i vrlo korisne, iz kojih se kasnije mogu izvući dobri članci i teme za pisanje knjiga i romana. 😁
Eto, jutros se setih nekih momenata iz mog ranog detinjstva.
Bila sam jako obdareno dete i što više o tome razmišljam, sve više me muči to što moje potencijale nisam mogla da razvijem uopšte, a ne do maksimuma.
Danas dok gledam i slušam čime se ljudi sve bave, čime se proslavljaju i zabavljaju svet naježim se i zgrozim, mnogo puta.
Čemu narod aplaudira i šta veliča, to je za plakati.
Ja sam želela da idem u muzičku školu. Otac je bio oduševljen i hteo je da mi kupi harmoniku. Dvoumio se da li dugmetalu ili sa klavijaturom. Pominjao je i neke marke istih. Ja sam se pobunila i rekla odmah da ja želim klavir. Tu je nastao problem. Klavir je bio dosta skuplji od harmonike, a i stanovali smo u neuslovnoj kuċi, u baraci, gde ide klavir u takav prostor, a i imali smo samo jednu prostoriju od oko 20 kvadrata, koja nam je bila i dnevna i spavaća soba i kuhinja i klavir bi zauzeo puno prostora ...
Ali, na kraju krajeva, ako dete baš hoće klavir, pa videćemo, što da ne... E onda je došao glavni problem, koji nismo uspeli da prevazidjemo. Do škole se išlo tramvajem, trebalo je neko da me prati do škole i nazad. Otac je odmah rekao da će to majka, domaćica, ali njoj to nije padalo na pamet. Šta? Da ide sa mnom do muzičke škole u koju se uopšte ne razume?! I da gubi vreme!? Da stoji tamo negde i da me čeka? Taman posla!
Očevo objašnjenje da ona uopšte ne mora da ima pojma o muzici niti sluha čak, kao i da ne mora nigde da stoji, može u nekoj obližnjoj kafani ili poslastičarnici da popije kafu, limunadu i sl. nije pomoglo. Da idem sama ili sa drugaricom, koju sam kasnije u OŠ upoznama, a svirala je violinu, nije dolazilo u obzir. Ostala je neumoljiva. Ni ona nije završila muzičku školu pa šta joj fali? Ne moram je imati ni ja! Tu je bio kraj mom muzičkom obrazovanju.
Za balet je bila priča pre muzičke, da je to STRAŠNO naporno, da mora da se stoji na vrhovima prstiju, lome se noge, nije to za mene ... I tu je bio kraj mojoj baletskoj karijeri.
... ... ... Nastavak sećanja iz ranog detinjstva u sledeċoj objavi, da ne bi svaki blog ličio na roman 😎