Ulazi starija, visoka, stamena žena u radnju da pazari. Baš onog dana, kad je kretala povorka studenata pešaka i građana i za njima i kolona raznih vozila, ispred FDU aa Novog Beograda za Novi Sad, na godišnjicu pogibije 16 nedužnih osoba, zbog pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Studenti i građani, pešaci, sa prikladnim rančevima na leđima.
I pita žena da li ulaze "ovi sa rančevima". Potvrđujem, po neko od njih. I pristojni su, pazare po neku sitnicu, neku "grickalicu".
I krene žena Srbije i kamenje na iste.
Ne reagujem, pitam šta treba, da je uslužim.
Politiku ne mešam sa poslom, to je moje pravilo.
Ona nastavlja sa komentarima o studentima. Ja ponavljam pitanje šta treba, da merim nešto?
Ona na trenutak prestaje i kaže šta treba. I odmah nastavlja dalje priču. Ja je više ne slušam, isključila sam se potpuno. Njeni komentari prolaze pored mene. Do mene ne dopiru. Pas laje vetar nosi, pomislih.
U tom, ulaze dve devojke, prilično male, sitne, sa rančićima na leđima.
Istog trenutka žena, koja ih može nositi u zubima, prestaje da priča. Pazarila još jednu stvar, platila i brzo izašla.
To su te mahaluše, pomislih, koje idu okolo, pune priče, ogovaranja, blaćenja, danas ovih sa rančevima, sutra mene, prekosutra komšinice.
Devojčice (za mene devojčice) pazariše po štanglicu nečega i odoše.
Pre dva dana eto ti opet mahaluše. Nisam je prepoznala. Čim je izašla, potrudila sam se da je anuliram. Sama se odmah ofirala.
Pitam šta želi, a ona reče, pa krenu opet svoju priču.
Šta sam ja Bogu zgrešila, rekoh, pa mi ova dolazi na ispovest?!
Kaže žena, eno opet policija kod "onih".
Nemam pojma, rekoh. Kojih? Nisam čula ništa. Ni sirene.
A odavde ništa niti vidim, niti čujem. Napolje ne izlazim.
Šta se desilo?
Eno, policija im opet zatvorila fakultet, kaže žena.
Shvatih da je nešto kod FDU.
Tu prestajem da pitam dalje.
Pitam šta još želi.
Ona na to odgovara:
"Glumci su to. I treba da im zabrane rad. I onaj u Ukrajini je glumac. I vidite šta im je uradio od države!"
Tad shvatih njen revolt, njen strah, zapravo, da se i nama ne dogodi ukrajinski scenario.
Rekoše neki, davno, da je glumac, imitator, i kralja Aleksandra i kraljicu Dragu namamio iz skrovišta. Pa su potom likvidirani. Ubijeni i još dodatno zverski, bačeni sa sprata dole na pločnik.
Mada, shvata li ko to ili ne, u našoj zemlji se vodi rat, unutarnji, gde je narod goloruk, razoružan po propisu, koji je ova vlast propisala. Svi su morali "vratiti", predati oružje, u ilegalnom posedu, ali i legalnom, uz pisanu dozvolu.
A onda su usledili najbrutalniji nasrtaji, napadi, obračuni sa tim golorukim narodom, koji traži pravdu, istinu, koji je digao glas protiv korupcije, lopovluka, protiv nasilja ...
