Ne. Ja Život ne smatram i ne vidim kao večitu borbu. Život je za radost i blagostanje. A borbom nam ga predstavljaju i čine oni, koji nam ne misle dobro. Oni, koji žele da zgrabe sve za sebe, alavi i nezasiti, i materijalnog i slave i dominacije, ljubomorni i zavidni.
Oni nam zagorčavaju život i čine da moramo da se borimo za sve u životu i za opstanak i preživljavanje. Kad bismo mogli da uzmemo, dobijemo sve što nam je potrebno, ne bismo ni razmišljali o materijalnom.
Ovo govorim podučena ličnim iskustvom, još iz detinjstva.
Kao dete, imala sam sve što mi je potrebno. Ako sam nešto želela, imala potrebu za nečim, hranom, odećom, igračkama, tražila sam. I uglavnom dobijala.
Moje je bilo da se igram, da se zabavimo nečim, da osmislim nešto čime ću da se zabavim da mi ne bude dosadno, a ponekad i da "ne smaram" roditelje zapitkivanjima raznim.
Oni su mi pomagali utoliko, što su mi kupovali igračke i time me usmeravali na neki vid zabave. No, ja sam bila radoznalo i ljubopitljivo dete i tokom igre nametale su mi se razne teme i razna razmišljanja, pa sam ih ipak često po nešto zapitkivala.
Otac bi mi ponekad rekao da na nešto ne zna odgovor, mora dobro da razmisli. A dešavalo se i da kaže da su to takva pitanja da bi trebalo skupiti čitav tim dobro potkovanih stručnjaka iz raznih oblasti (pa bi naveo i kojih oblasti), da daju odgovor, ako bi i oni znali odgovor na to pitanje.
A moja razmišljanja, s obzirom da sam bila malo dete, imala redovne obroke, raznovrsnu hranu i razne napitke, kako kada i kako koji, imala odeću, obezbeđenu, čistu i urednu, imala igračke, nisam bila ni malo opterećena tim temama, sem šta mi se jede/pije u kom trenutku,
Razmišljali bismo kako i čime da se zabavimo, kako da pametno utrošimo vreme, da se oslobodimo dosade. Razmišljali bismo, pre svega, o nastanku sveta i o svemu što nas okružuje. Znači, o Duhovnosti, na prvom mestu.
Manje bismo bili i u Molitvama, više u Zahvalnostima. Bili bismo poput monaštva, bliži Bogu i više bismo sa Bogom komunicirali i družili se, a opet bili ovde na zemlji, do daljnjeg. Možda bismo manje bili u crkvi i manje, ređe u kontaktu sa sveštenicima, samo utoliko da čujemo i njihovo mišljenje, tumačenje nečega što nas okupira, jer bi Bog bio sa nama, uz nas i u nama non stop.
I živeli bismo lepo i srećno, blagosloveno. I zadovoljni i mi i Gospod Bog.
Meni se više čini da su nam sveštenici i fariseji smestili ova pravila i osmislili ovu veru Hrišćansku, da nas drže pod svojom nogom, šapom il' palicom, kako god.
Tu ne mislim, svakako, na ovo današnje sveštenstvo. Mislim na one iste, ozloglašene i prozvane, one pominjane u Starom Zavetu, koji su Hrista i doterali do apsa i do Raspeća.
Koliko ovi današnji imaju veze sa tim, to oni znaju.
Ako su svesni toga, osvestili to u sebi i nisu ništa promenili u svojoj veri i svom službovanju Bogu i narodu, to njima na dušu. Ako jesu promenili svoje stavove i eliminisali svu zlobu i pakost zasejanu u startu od strane Onih, promenili štošta iz Kanona, koji je važio za nešto toliko snažno, čvrsto, nesalomivo i NEPROMENLJIVO (!) onda su dostojni i vere i poštovanja. Kupili su kartu za ulazak u Božije Carstvo.
Evo i zašto to mislim i kažem.
Kad je čovek siromašan, kad je u bilo kakvim problemima, on je u mislima preokupiran tim svojim stanjem, svojim brigama, sve misli je upr'o u to kako da to reši, kako da se iz toga iščupa, kako da preživi.
Ako mu razni pokušaji ne uspevaju, on se seti i Gospoda Boga i Isusa Hrista i Marije Deve i svih svetih. I krene uporno i redovno da moli. Ne da se moli. Čovek ili sveštenik ili monah SE NE moli. On MOLI.
I tu je velika razlika. Čovek, koji Život doživljava i živi kao borbu, prolazi večitu borbu za/u/kroz Život, on je prinuđen da Moli za izlazak iz bilo kog problema, ličnog, porodičnog, poslovnog. Da stalno moljaka za po nešto, zdravstveno, telesno/duševno, za materijalno, finansijsko, za mir, za slogu itd, itd, i sl.
I tada ti "kreatori" borbe imaju pune ruke posla i veliko zadovoljstvo, što ih neko stalno nešto moli, jer su oni preuzeli ulogu Boga, bar tako oni sebe vide. I naslađuju se tim brigama ljudskim i tim apelima i molitvama.
Naravno, Bog čoveku priskoči u pomoć, kad vidi iskrenost u srcu njegovom, a i da raspali šamar tim usijanim glavama i pokaže im koliko su mali i beznačajni pred njegovom moći, snagom, silom, umom, pameću i mudrošću.
Ako čovek ima sve što mu je potrebno, on nema potrebu da moli za bilo šta. On ima potrebu, pa i red je, da Zahvaljuje Gospodu Bogu, Svedržitelju, Tvorcu Neba i Zemlje i svega vidljivog i nevidljivog, na svemu što ima.
(23.sept.23.)
