Materijalno stvara trenutni privid zadovoljstva...kažete... To je neko sitno zadovoljstvo? Pa ako nas ubedjuju da sitne stvari čine život, sreċu i zadovoljstvo, daj Bože da imamo puno, puno, puno tih kratkovremenskih zadivoljstava, pa biċe dobro...
S druge strane, da bi se neko bavio biciklizmom morao bi imati i svoj bicikl, da se bavi slikarstvom mora imati štafelaj i sav pribor, da ne nabrajam, da danas spremite ručak morate imati neke namirnice, neko povrće, možda i meso i dr. Tako vam je i sa Dušom čovekovom. Ako je čovek normalan i zdrav i Duša treba da mu je zdrava. A Duša neċe moċi dugo da bude zdrava u praznom stanu, dok mu crevca zavijaju u stomaku od gladi, u neudobnoj garderobi, u nekom haosu i neredu, u nekom neskladu boja, oblika i čega sve ne, uz pohabano pokuċstvo i dotrajalo ... To bi bolje objasnili psiholozi, psihijatri i psihoanalitičari. A i Feng Shui govori o tome.
Dokle god čovek živi u bedi i nemaštini misliċe pre svega na hranu, na toplu garderobu i obuċu, u vreme zime... Neċe imati ni vremena ni volje da razmišlja ni o kvantnoj fizici ni o astronautici ni o nastanku sveta. Sve misli ċe se kao po komandi vraċati na problem kako da preživi.
A zašto čovek, koji da kažemo sve ima, nije zadovoljan svojim životom? Zato što ne živi život kakav želi. Živi život kakav su mu drugi nametnuli, osmislili. A osmislili su da ne može biti gore.
Život čoveka se svodi na ovo: Rodiš se... Rasteš, uz vrtiċ ili babe i dede ... Školuješ se ... Školuješ se ... Školuješ se ... Zaposliš se (ako imaš sreċe, rodbinu i debelu vezu) ... Venčaš se ... Izrodiš decu ... Gajiš decu ... Školuješ decu ... Zaposliš decu ... Oženiš/udaš decu ... Dobiješ unuke ... Odeš u penziju ili još ne, ali ... Čekaš sudnji čas (jer zaboga sve si završio u ovom životu...to ti je bila životna misija i smisao tvog života). Onda staviš prst na čelo i zamisliš se, gde si bio, šta si radio, gde si uludo utrošio vreme i pitaš se a kad će da dodje tvoje vreme, kad ċeš moći i da se nauživaš u životu onako kako ti želiš. I shvatiš da ti se u ovom životu to neće desiti. I naravno da si nezadovoljan, tužan, nesrećan ... Ili legneš na rudu i uljuljkuješ se mišlju da kad odeš sa ovog Sveta, zaboga, tamo negde na onom te čeka nevidjena radost i rajski život ... da prosto jedva čekaš da odeš tamo što pre i odmoriš dušu i telo.
Ne pada ti na pamet u tom trenu da će telo pod zemljicu crnu i polako da se raspada dok ne ogoli kostur.
A Duša, ta večna tvorevina Bogom dana, ona bi trebalo, po nekom predanju ili čistoj logici, da ide u Čistilište, da se očisti od svih grehova, misli i tegoba prethodnog života, da se pripremi za novi poduhvat,. Useljenje u neko novo telo. Jer, život je vecni, ciklični, beskrajni tok energije... Znači od nečijeg maštanja da će se na onom svetu nauživati nema ni traga. Samo se izbriše memorija, kao na magnetofonskoj traci i pusti opet u promet, ta naša duša.
A Bog je, prema Sv. Pismu, u Starom Zavetu i prokleo čoveka da živi na Zemlji i da se muči i radi ... Znači, nema nam spasa. Pa onda makar da se zadovoljavamo tim materijalnim, koje stičemo tom radnom mukom ... Malo da Boga nerviramo, da mu se ne ispuni proročanstvo, o znoju i mukotrpnom radu čovekovom, nego da čovek uživa u svom radu i plodovima svoga rada (materijalnom).
Ja ne pronalazim sebe u ovome niti smisao mog života ovako proživljenog. Želim nešto drugo, ali društvene norme i pravila su strogo zacrtali takav model življenja i ne dozvoljavaju odstupanja... Možeš naići na osudu i odbacivanje. ...
