Bojanin, život u Norveškoj

Bojanin, život u Norveškoj

Prvo pomislih Bojana pogrešila. Nije dugNad, nego dugMad 😂

Slušam pažljivo i padaju mi na pamet vrlo praktični razlozi za tu dugnad. Jedan jeste upoznavanje sa ljudima i okolinom, što olakšava asimilaciju, pogotovo strancima. A onaj značajniji razlog jeste da, kad nešto sami uradite, mnogo više ćete paziti i čuvati taj prostor čistim i urednim. Nećete se bahato ponašati, jer "to je nečiji posao da o tome brine, taj prima platu za to, pa nek' ima šta da radi ... 

U Župi, odakle moj otac potiče, sećam se dobro, sela su bila uvek čista i uredna, kako dvorišta, tako i ceste, sokaci, livade, njive... Svesni su bili toga da to niko neće za njima počistiti, pa su sami brinuli da nigde ništa ne bacaju. Tako je i mene učila moja nana, nigde da ne bacim ni papirić od bombone, nego u džep, pa će kod kuće nana to u vatru, u šporet. U gradu vam je to drugačije, kaže nana. Tamo imate ulične čistače, pa ako neko nešto baci, oni će to počistiti, to im je posao, za to primaju platu, pa ljudi mnogo ne mare gde će šta da bace. 

Tako i tu, u Norveškoj, sami brinu o svom prostoru, bez novčane nadoknade, čak šta više i ulože neku paru, za četke, farbe, razni pribor i sredstva za održavanje istog, pa više i vode računa posle o svemu tome. I uživaju u rezultatima svog i zajedničkog rada. Taj rad i taj prostor imaju posebnu emotivnu vrednost za njih. To je, da se malo našalimo, ona vrednost, koju napr. osiguravajuće kuće ne plaćaju kod nekih šteta na osiguranoj stvari ili objektu 😄. 

Bilo je toga i kod nas u Bgd i u vreme mog detinjstva, u školama, oko "velikog spremanja dvorišta, pa uređenja nekog dela u baštu, vrt. I u Bgd, u kraju gde sam živela, pomoć u školskom dvorištu, roditelji zajedno sa decom i parkiće i prostore oko solitera i zgrada, stanari. I zvali smo to Radna akcija ili Radna Subota, napr. 

Ima i sada, ovde na Kosmaju gde sada živim, kad je crkvena porta u pitanju i razne svetkovine. I po pitanju uređenja i čišćenja porte i crkve i parohijskog doma, a i kad je u pitanju posluženje. Neko doprinosi radom, neko pripremom hrane i raznih đakonija, neko učestvuje prasetom, jagnjetom, neko pićima, a neko novcem. 

Naravno, jedan tim učestvuje i u pranju suđa tokom i posle gozbe, u posluživanju ...

Svako prema svom nahođenju,  koliko ko hoće i može. 

Neko više, neko manje, a kao i svuda, ima i onih trećih. 

A i inače, Nedeljom, posle liturgije uobičajeno je da se u parohijskom domu ili na terasi doma podružimo uz kafu, čaj, slaniše, slatkiše, čašicu razgovora, pre nego se raziđemo kućama i svojim nekim obavezama i putevima. 

Drago mi je čuti da toga ima i na drugim mestima. I to treba negovati. 

Uživajte u svim tim blagodatima. 

Lp ❤️🙋 

Ostrvo Lampedusa

Lampedúza

Da li ide u emigraciju ili u rat, ovo podseća na naseljavanje Amerike i Australije, bar onako, kako su nas učili da je bilo u prošlosti. I kako su nam dočaravali holivudskim filmovima, s tim da su sad uloge izmenjene, pa sad Aboridžini, Maori i Indijanci okupiraju  teritorije onih, koji su njihove u prošlosti. 

A to ljubljenje čizme, trebalo bi da je neka simbolika. Italija ima oblik čizme, vidljivo na svakoj mapi. A i to ostrvo je italijansko ... Po meni, u prvom trenutku, vrlo ironična simbolika. Plavuša ljubaka čizmu/e.

Depresije i psihička stanja porodilja

 Zbuniše me neke mlade mame svojim objavama i komentarima. Pričaju o nekakvoj depresiji i psihičkom stanju u vreme trudnoće, a pre svega po porođaju ⁉️

Devojke, sorry, ne razumem vas uopšte. Kakva porođajna depresija? Jeste želele to svoje žgepče ili vam se tek tako, slučajno dogodilo? Ako ste želele porod, bebirona, onda nema mesta nikakvoj depresiji. Onda ste srećne i zadovoljne. Malo zbunjene, jer je to nova uloga u vašem životu, ali ima priručnika, saveta babica i pedijatrijskih sestara na terenu (bar je bilo "u moje vreme"😂 u Bgd), sa savetima za mame, porodilje i bebe, po izlasku iz porodilišta, kućne posete, pa lekari, pedijatri i vaši ginekolozi. Znači, niste same.  A tu su i neizostavne majke, bake, tetke, prijateljice koje su se pre vas porodile i prošle sve to što se vama događa i što vas tek čeka... U ovo novije doba, kako vidim, postoje i sajtovi sa savetima trudnicama i porodiljama.
Telo, kao telo svake žene, majke. Ne zove se trudnoća džabe "drugo stanje". Zaista je drugo stanje. Deformiše se figura, dobija se često i previše kilograma. Ja sam u prvoj pred porođaj imala 91, a pred drugi 95 kg, a krenula sa 62. I oba puta sam u roku od nekih 8-9 meseci vratila svoju kilažu, bez nekih drakonskih mera i drastičnih dijeta. Na porođaju se izgubi nekih 14kg.
Strije❓ Glupo je o tome razmišljati. Ima mladih devojaka, kojima se pojave strije na nekim mestima i pre udaje i pre trudnoće, a nisu bile ni predebele, niti držale dijete da oslabe.

Najbitnije posle porođaja, po starom pravilu jeste da prvih 40 dana nemate odnos, to je jako važno zbog ženskog zdravlja, ponovnog pravilnog skupljanja materice.
Vi ste pomogle jednom novom životu da ugleda svetlost dana. Vi ste dobile jedan izuzetno važan zadatak da to malo stvorenjce odgajate, vaspitavate, da brinete o tom novom životu, pomognete mu da se razvija, raste, bude zdravo i napredno. Pa zar to nije predivno⁉️ Ne treba da budete razmažene i sebične, treba da prihvatite tu novu vašu ulogu sa radošću i shvatite kao izuzetan Božiji Blagoslov i budete ponosne na to i da date prednost svojoj bebi i nju gurate u prvi plan, a ne sebe. Treba da stalno imate na umu da jeste naporno biti dostupan tom malom stvorenju svaka 3 sata tokom 24sata/dana, ali da je to vrlo privremeno, prvih mesec dana, a ako je beba dobro napredovala u prvom mesecu, prve sledeće noći joj ukidate jedan ponoćni obrok, bez obzira da li se ona buni ili ne. Ako se budi i buni, plače, to će potrajati 2-3 noći i kad shvati da neće dobiti obrok, prestaje da se budi u to vreme. Mene je savetovala dr.pedijatar moje dece i samo su se jedne noći probudili za taj obrok i kad ga nisu dobili, više nisu ni tražili.
I tako, žrtvuje te se još dok napuni 3 meseca i ojača bebi vrat i očvrsne glavica. Posle 3 meseca sve je lakše. Onda dolaze zubići i kenjkavost, pa sa 6 meseci sedenje, a uz sedenje dolazi i miša, što dodatno vama olakšava posao, sa 9 hodanje. Između, prve reči i govor ... i sve je to slatko i zabavno i sve olakšava i bebi i vama život. I tako do godinu dana. Posle prve godine sve je mnogo, mnogo lakše. Šta je godinu dana u odnosu na ceo život? Šta je godinu dana u odnosu na radost, koju vam to stvorenje svakodnevno pričinjava svojim napretkom?
A sve vreme ste angažmanom oko bebe i nekim neprospavanim noćima,  skinuli i koji višak kg i doterali liniju. Osećaj hroničnog umora se javi periodično, ali ako niste samohrani roditelj, obaveze i brigu partneri dele, kao i radost i zadovoljstvo.
Nema tu mesta nikakvoj depresiji.
Imate na umu sve vreme i da niste ni prva, ni poslednja žena, koja je postala majka. Toliko žena se pre vas porodilo i preživele su taj čin i odgajile svoju decu, pa kad su sve one mogle i vi ćete. 

Moja životna filozofija je bila, da bi se plod u meni lepo, pravilo i zdravo razvio, moram mu pružiti sve neophodne elemente kroz raznovrsnu hranu, iće i piće, miran život, bez stresa, koliko god je to moguće. 

Gospod Bog mi je još dodatno u tome pomogao, pa nisam mogla smisliti miris kafe niti duvanski dim iako sam kafu obožavala, a bila i pušač. U trudnoći sam povraćala na te mirise, tako da nisam ni pušila, niti kafenisala.

Bitno je osluškivati potrebe bebe, ali i potrebe svog organizma. Veoma je važna dobra organizacija dana, tj. vremena i posla, obaveza. 

VERA i IZOBILJE

 Slušam odavno sa raznih strana i na raznim mestima, od raznih ljudi, pa i u crkvi, od sveštenika, kako treba biti skroman, kako ne treba trčati za bogatstvom, kako ništa ne možemo poneti sutra sa nama u grob, ni na Onaj Svet, kako je Isus rekao davno, u vreme njegovog života na Zemlji, da je teško bogatom odreći se bogatstva i krenuti za Njim, te kako ljudi idu u pečalbu, zarade novac i grade velelepne kuće, uglavnom po svojim selima, iz kojih potiču, iz kojih su i krenuli u svet, u pečalbu. 

I utrkuju se čija će kuća biti veća i lepša, a da kasnije niko u tim kućama ne živi ili živi jedna, uglavnom starija osoba, a oni dođu  jednom godišnje na odmor tu. 

I krenu osude i podsmesi  takvom ponašanju tih domaćina. 

I ako to slušaš od običnog sveta, sve ti je jasno, ti ljudi sebe legitimišu i predstavljaju pred tobom i ostalima. Crtaju ti, na prvom mestu, svoje karakterne osobine, svoju zrelost, svoj intelekt, svoju zdravorazumnost. 

Ako to čuješ od sveštenog lica, pa još više puta, to ti zapara uši, povređuje vijuge, tvoj racio. 

Da raščistimo jednom za svagda sa Hristosom. 

On nije mitološka ni izmišljena ličnost. On je istorijska ličnost. 

Stvarno je postojao u prošlosti, živeo sa tadašnjim narodom na Zemlji. 

I jeste pozvao ljude, ko hoće, po svom nahođenju, da mu se pridruži, da ga prati, uči od njega o Bogu, Sv. Duhu, nastanku Sveta, pobožnosti i propoveda i dalje širi tu Ljubav prema Bogu. 

I ko mu se pridružio? Pridruživali su se uglavnom sirotani, ribari, alasi, koji su živeli u nekim kolibicama, imali neki čamčić i zavisili od dnevnog ulova ribe, kojom su se i hranili. Svesni da nemaju šta mnogo da izgube, a mogu dosta dobrog da steknu, dobiju. 

Takvu kolibicu su uvek mogli da naprave ponovo, kao što i jesu, ako bi se diglo neko nevreme i prethodnu im odnelo ili srušilo. A uz Hrista su imali smeštaj kakav i On, imali i obezbeđenu hranu, obrok, kakav i On i gde i On. 

Hristos ih nije sigurno slao kod nekih siromaha da jave da se Njemu i njima pripremi ručak ili večera i konak, nego kod nekih imućnijih, domaćina❗ 

I ti domaćini su to sa radošću i ushićenjem činili. I Hristos ih nije osuđivao što nisu sve ostavili ili razdelili drugima i pošli za Njim. 

A kada se Hristos preselio kod Gospoda Boga Oca, u Njegovo Nebesko Carstvo, i Hristos je  pošao svome duhovnom Ocu, 

ostavivši sve ovde na Zemlji, uključujući i svoje verne pratioce, Apostole, koji su Mu se kasnije polako pridruživali. 

Eto, u vreme Hristovog boravka na Zemlji je trebalo bukvalno sve ostaviti ili razdeliti i poći sa Hristom. 

To se i dan danas radi. Sve se bukvalno ostavlja, kad se krene u Nebesko Carstvo.

I ne mora se živeti skromno, ni u bedi, ni siromaštvu u ovozemaljskom životu. 

Ima dosta svetih i čudotvornih osoba, muških i ženskih, koje jesu živele asketski, isposnički, na ivici siromaštva. Ali ima i onih, koji su bili knezovi, kraljevi i carevi, živeli na dvorovima, da ne kažem u raskoši, ali svakako u izobilju, a koji su se takođe pridružili kasnije, posvetili Bogu Ocu, Gospodu Isusu Hristosu i Sv. Duhu i takođe proglašeni svetim i/ili čudotvornim licima, čije mošti leče ovaj narod na Zemlji i pomažu, pri iskrenoj molitvi. Neki od njih pomažu svima, koji sa iskrenošću i verom pristupe, bez obzira da li su hrišćani ili druge vere, da li su kršteni ili ne. 

Uostalom, ako su ljudi verujući, neće čitati Sv.Pismo reda radi ili učiti napamet pojedine delove, nego će se ozbiljno posvetiti toj Svetoj Knjizi, razmišljati o pročitanom, analizirati svaku misao, analizirati i preispitivati sebe...pitati svešteno lice za pojašnjenje svega gde ima nedoumice. 

A što se tiče tih "palata" u kojima niko ne živi, žalosno je da se odmah i redovno javljaju kod naroda zavist, ljubomora, osuda, podsmevanje. 

A sve je zapravo nerazumevanje, površnost, odsustvo zdravog razmišljanja. 

Zanimljivo je da nikome nije palo na pamet da su ti ljudi te svoje "palate" sagradili od teško zarađenog novca, mnogosatnim, napornim radom, odričući se mnogo čega, a pre svega, živeći u tuđini, sa velikim teretom, tugom i nostalgijom za svojim najmilijima i svojom rodnom grudom, služeći se nekim stranim, nerazumljivim jezikom. Ko to nije iskusio, taj izgleda, ne ume i ne može to da razume. 

A ako nešto ne razume, ne treba ni da osuđuje, niti ismeva. 

I sveštenici često nas opominju da ne treba da jedni druge osuđujemo, ali kad ovo uzmu za primer i kažu kako tako ne treba živeti, to je ujedno i osuda tih ljudi i njihovog postupka. 

A ti ljudi svakako nisu sagradili svoje prelelepne kuće, vile, pogotovu ne tamo negde u nekim zabitima, selima, da bi se reklamirali niti da bi se utrkivali sa bilo kim, jer oni dobro znaju i osećaju kako su zaradili taj novac, da bi ga tek tako bacali i prosipali na takmičenje sa komšijama. Oni umeju da cene taj novac, jer time cene i sebe i svoj rad i svoju utrošenu životnu energiju. 

Svi oni su sagradili te velelepne kuće i savremeno ih opremili, sa željom, voljom i namerom da se pre ili kasnije vrate svojim korenima, svom zavičaju. Ako ne pre ono kad odu u penziju. I da sebi obezbede dobre uslove za život. Ujedno su i svojim roditeljima, bakama, dekama, omogućili bolje uslove življenja, ako neko od njih tu živi. Znači, brinu dobro o svojima ovde. 

I naša obaveza i dužnost jeste da i mi cenimo i poštujemo i te ljude, te domaćine i njihov rad i trud. I da im budemo zahvalni što su se potrudili da unaprede naša sela, a time i našu državu i pokažu nam da postoji i drugačiji život tamo negde u Svetu i bolji, komforniji uslovi življenja, bolji standard.  

A to, što se oni još uvek ne vraćaju, niti njihova deca žele da se vrate i žive u postojbini svojih roditelja, baka i deka, mi treba da se toga stidimo, da sebe osuđujemo i ovu našu državu i upravu u njoj, zbog toga, jer da smo bilo šta promenili na bolje i unapredili život, standard, uslove rada, u ovoj državi od dana kad su ti njihovi preci otišli tamo negde, trbuhom za kruhom, oni bi se svakako vratili i nastavili svoj život ovde, u svojoj postojbini, primenivši sve dobrobiti i blagodati, koje su tamo stekli i videli, osetili. 

Ali, mi se ne stidimo svoje zatucanost i, zabludelosti, svog neznanja, svojih otupelih vijuga, jer ih uopšte ni ne koristimo, ne razmišljamo zdravo razumno, je smo uvek spremni samo da nekog ismejemo, naružimo, jer u nama odmah proradi zavist, ljubomora, pakost ili jednostavno, gordost. A gordost je jedan od Smrtnih Grehova. 

Ta gordost je vrlo izražena i vidljiva u svakodnevnom životu mnogih od nas, koliko god oni glumatali neku veliku pobožnost, čitali akatiste, molitve, psaltire, učili ih napamet i citirali na mnogim mestima, trudeći se da sebe nekako opravdaju, a druge posrame i ponize, gledaju sa neke umišljene "visine".

Tu ne mislim na sveštena lica. Njihova je dužnost da nas poduče, podsete, podstaknu i opomenu, na razmišljanje, da nam pojasne nešto, nekim citatom posebno. 

Međutim, ni crkvena lica, sveštenstvo, ne treba toliko da se upire i odvraća narod od "bogaćenja". Treba da podstiče narod da se trudi da živi što bolje i što kvalitetnije, komfornije, u izobilju, jer samo zadovoljan i ispunjen čovek može iskreno da voli, da se posveti duhovnosti na pravi način, da pomogne bogomolje, da dā bogat prilog crkvi, manastiru, poklone, da putuje i obilazi svetinje, da razmišlja o svemu što ga okružuje i što čini život, da prilaže i pomoć drugim ljudima. Ako taj neko mora da razmišlja o tome kako da prehrani svoju porodicu i/ili sebe, da ogreje neku izbu, da obezbedi "krov nad glavom", da plati sve dažbine i troškove, teško da će imati snage, vremena i volje za duhovnošću. Borba za život i opstanak će prevagnuti, što je i opravdano. 

A istovremeno, sveštenicima nije pravo kad čuju osude ljudi, vernih il' nevernih, što se sveštenstvo vozi u dobrim, "besnim", skupim autima. 

Uz to, zaboravljaju da su odabirom svog zanimanja ili svojim duhovnim opredeljenjem dobili od Boga veliku Blagodat, da imaju obezbeđen i "krov nad glavom", smeštaj i "posao", kancelariju. 

A tu Blagodat drugi ne dobijaju na tacni, već se moraju izboriti sa svim nedaćama, za posao, za kuću/stan, za sebe ili svoju porodicu i sebe. 

Manastire i crkve su gradili mahom vladari toga vremena, a neke kasnije i narod, svojim prilozima. Nisu ni monasi, ni sveštenici. 

I to treba poštovati i imati razumevanja za narod u svakoj prilici. I za verne i za neverne. I za ogorčene i za blagodarne. 

I nemojmo se izrugivati, omalovažavati, podsmevati, kritikovati narod iz dijaspore, koji ovde gradi, koji nam unapređuje prostor i život, koji nas podstiče na bolje, svojim primerom, svojim delima, svojom gradnjom, čak i ako niko u tim vilama ne živi.  

I to je po nekoj Božijoj promisli. I to je njihov prilog, njihova karta, kupljena za ulaz u večno Nebesko Carstvo, možda. 

Time što su sagradili palatu, u kojoj ne živi niko, posle izvesnog vremena i godina, shvate da je glupo da to propada, pa prodaju. Prodaju nama, našim ljudima, za relativno malo para, jer naš čovek nije bogat i ne može mnogo visoku cenu da plati,  iako su oni tu uložili veliki deo svog imetka, zarađenog mnogogodišnjim radom. 

I tako  taj naš čovek, seljanin, uz Božiju promisao, nije se preselio u grad, ostao je veran selu, nije video, možda, ni Sveta, a došao je do svetskog komfora, kakav sebi nikada ne bi mogao ni da priušti, da mu to taj pečalbar, zemljak, brat u Hristu, nije omogućio. 

Živeli nama i sretni i blagosloveni bili svi oni, koji rade za dobrobit našeg naroda, gde god bili. 

Amin❗

 

Slušam odavno sa raznih strana i na raznim mestima, od raznih ljudi, pa i u crkvi, od sveštenika, kako treba biti skroman, kako ne treba trčati za bogatstvom, kako ništa ne možemo poneti sutra sa nama u grob, ni na Onaj Svet, kako je Isus rekao davno, u vreme njegovog života na Zemlji, da je teško bogatom odreći se bogatstva i krenuti za Njim, te kako ljudi idu u pečalbu, zarade novac i grade velelepne kuće, uglavnom po svojim selima, iz kojih potiču, iz kojih su i krenuli u svet, u pečalbu.
I utrkuju se čija će kuća biti veća i lepša, a da kasnije niko u tim kućama ne živi ili živi jedna, uglavnom starija osoba, a oni dođu  jednom godišnje na odmor tu.
I krenu osude i podsmesi  takvom ponašanju tih domaćina.

I ako to slušaš od običnog sveta, sve ti je jasno, ti ljudi sebe legitimišu i predstavljaju pred tobom i ostalima. Crtaju ti, na prvom mestu, svoje karakterne osobine, svoju zrelost, svoj intelekt, svoju zdravorazumnost.

Ako to čuješ od sveštenog lica, pa još više puta, to ti zapara uši, povređuje vijuge, tvoj racio.

Da raščistimo jednom za svagda sa Hristosom.
On nije mitološka ni izmišljena ličnost. On je istorijska ličnost.
Stvarno je postojao u prošlosti, živeo sa tadašnjim narodom na Zemlji.
I jeste pozvao ljude, ko hoće, po svom nahođenju, da mu se pridruži, da ga prati, uči od njega o Bogu, Sv. Duhu, nastanku Sveta, pobožnosti i propoveda i dalje širi tu Ljubav prema Bogu.

I ko mu se pridružio?
Pridruživali su se uglavnom sirotani, ribari, alasi, koji su živeli u nekim kolibicama, imali neki čamčić i zavisili od dnevnog ulova ribe, kojom su se i hranili. Svesni da nemaju šta mnogo da izgube, a mogu dosta dobrog da steknu, dobiju.

Takvu kolibicu su uvek mogli da naprave ponovo, kao što i jesu, ako bi se diglo neko nevreme i prethodnu im odnelo ili srušilo. A uz Hrista su imali smeštaj kakav i On, imali i obezbeđenu hranu, obrok, kakav i On i gde i On.
Hristos ih nije sigurno slao kod nekih siromaha da jave da se Njemu i njima pripremi ručak ili večera i konak, nego kod nekih imućnijih, domaćina❗
I ti domaćini su to sa radošću i ushićenjem činili. I Hristos ih nije osuđivao što nisu sve ostavili ili razdelili drugima i pošli za Njim.
A kada se Hristos preselio kod Gospoda Boga Oca, u Njegovo Nebesko Carstvo, i Hristos je  pošao svome duhovnom Ocu,
ostavivši sve ovde na Zemlji, uključujući i svoje verne pratioce, Apostole, koji su Mu se kasnije polako pridruživali.
Eto, u vreme Hristovog boravka na Zemlji je trebalo bukvalno, sve ostaviti ili razdeliti i poći sa Hristom, fizički ga pratiti i duhovno❗
To se i dan danas radi. Sve se bukvalno ostavlja, kad se krene u Nebesko Carstvo. Do tada Hrista pratimo duhovno i nije neophodno da se odreknemo svega i sve razdelimo, sem ako želimo da učinimo podvig jurodivi.
I ne mora se živeti skromno, ni u bedi, ni siromaštvu u ovozemaljskom životu.
Ima dosta svetih i čudotvornih osoba, muških i ženskih, koje jesu živele asketski, isposnički, na ivici siromaštva. Ali ima i onih, koji su bili knezovi, kraljevi i carevi, živeli na dvorovima, da ne kažem u raskoši, ali svakako u izobilju, a koji su se takođe pridružili kasnije, posvetili Bogu Ocu, Gospodu Isusu Hristosu i Sv. Duhu i takođe proglašeni svetim i/ili čudotvornim licima, čije mošti leče ovaj narod na Zemlji i pomažu, pri iskrenoj molitvi. Neki od njih pomažu svima, koji sa iskrenošću i verom pristupe, bez obzira da li su hrišćani ili druge vere, da li su kršteni ili ne.

Uostalom, ako su ljudi verujući, neće čitati Sv.Pismo reda radi ili učiti napamet pojedine delove, nego će se ozbiljno posvetiti toj Svetoj Knjizi, razmišljati o pročitanom, analizirati svaku misao, analizirati i preispitivati sebe...pitati svešteno lice za pojašnjenje svega gde ima nedoumice.

A što se tiče tih "palata" u kojima niko ne živi, žalosno je da se odmah i redovno javljaju kod naroda zavist, ljubomora, osuda, podsmevanje.
A sve je zapravo nerazumevanje, površnost, odsustvo zdravog razmišljanja.

Zanimljivo je da nikome nije palo na pamet da su ti ljudi te svoje "palate" sagradili od teško zarađenog novca, mnogosatnim, napornim radom, odričući se mnogo čega, a pre svega, živeći u tuđini, sa velikim teretom, tugom i nostalgijom za svojim najmilijima i svojom rodnom grudom, služeći se nekim stranim, nerazumljivim jezikom. Ko to nije iskusio, taj izgleda, ne ume i ne može to da razume.
A ako nešto ne razume, ne treba ni da osuđuje, niti ismeva.
I sveštenici često nas opominju da ne treba da jedni druge osuđujemo, ali kad ovo uzmu za primer i kažu kako tako ne treba živeti, to je ujedno i osuda tih ljudi i njihovog postupka.
A ti ljudi svakako nisu sagradili svoje prelelepne kuće, vile, pogotovu ne tamo negde u nekim zabitima, selima, da bi se reklamirali niti da bi se utrkivali sa bilo kim, jer oni dobro znaju i osećaju kako su zaradili taj novac, da bi ga tek tako bacali i prosipali na takmičenje sa komšijama. Oni umeju da cene taj novac, jer time cene i sebe i svoj rad i svoju utrošenu životnu energiju.
Svi oni su sagradili te velelepne kuće i savremeno ih opremili, sa željom, voljom i namerom da se pre ili kasnije vrate svojim korenima, svom zavičaju. Ako ne pre ono kad odu u penziju. I da sebi obezbede dobre uslove za život. Ujedno su i svojim roditeljima, bakama, dekama, omogućili bolje uslove življenja, ako neko od njih tu živi. Znači, brinu dobro o svojima ovde.
I naša obaveza i dužnost jeste da i mi cenimo i poštujemo i te ljude, te domaćine i njihov rad i trud. I da im budemo zahvalni što su se potrudili da unaprede naša sela, a time i našu državu i pokažu nam da postoji i drugačiji život tamo negde u Svetu i bolji, komforniji uslovi življenja, bolji standard. 
A to, što se oni još uvek ne vraćaju, niti njihova deca žele da se vrate i žive u postojbini svojih roditelja, baka i deka, mi treba da se toga stidimo, da sebe osuđujemo i ovu našu državu i upravu u njoj, zbog toga, jer da smo bilo šta promenili na bolje i unapredili život, standard, uslove rada, u ovoj državi od dana kad su ti njihovi preci otišli tamo negde, trbuhom za kruhom, oni bi se svakako vratili i nastavili svoj život ovde, u svojoj postojbini, primenivši sve dobrobiti i blagodati, koje su tamo stekli i videli, osetili.
Ali, mi se ne stidimo svoje zatucanost i, zabludelosti, svog neznanja, svojih otupelih vijuga, jer ih uopšte ni ne koristimo, ne razmišljamo zdravo razumno, je smo uvek spremni samo da nekog ismejemo, naružimo, jer u nama odmah proradi zavist, ljubomora, pakost ili jednostavno, gordost. A gordost je jedan od Smrtnih Grehova.
Ta gordost je vrlo izražena i vidljiva u svakodnevnom životu mnogih od nas, koliko god oni glumatali neku veliku pobožnost, čitali akatiste, molitve, psaltire, učili ih napamet i citirali na mnogim mestima, trudeći se da sebe nekako opravdaju, a druge posrame i ponize, gledaju sa neke umišljene "visine".
Tu ne mislim na sveštena lica. Njihova je dužnost da nas poduče, podsete, podstaknu i opomenu, na razmišljanje, da nam pojasne nešto, nekim citatom posebno.
Međutim, ni crkvena lica, sveštenstvo, ne treba toliko da se upire i odvraća narod od "bogaćenja", time samo odvraćaju narod od vere i Boga.
Treba podsticati narod da se trudi da živi što bolje i što kvalitetnije, komfornije, u izobilju, jer samo zadovoljan i ispunjen čovek može iskreno da voli, da se posveti duhovnosti na pravi način, da pomogne bogomolje, da dā bogat prilog crkvi, manastiru, poklone, da putuje i obilazi svetinje, da razmišlja o svemu što ga okružuje i što čini život, da prilaže i pomoć drugim ljudima. Ako taj neko mora da razmišlja o tome kako da prehrani svoju porodicu i/ili sebe, da ogreje neku izbu, da obezbedi "krov nad glavom", da plati sve dažbine i troškove, teško da će imati snage, vremena i volje za duhovnošću. Borba za život i opstanak će prevagnuti, što je i opravdano.
A istovremeno, sveštenicima nije pravo kad čuju osude ljudi, vernih il' nevernih, što se sveštenstvo vozi u dobrim, "besnim", skupim autima.
Uz to, zaboravljaju da su odabirom svog zanimanja ili svojim duhovnim opredeljenjem dobili od Boga veliku Blagodat, da imaju obezbeđen i "krov nad glavom", smeštaj i "posao", kancelariju.
A tu Blagodat drugi ne dobijaju na tacni, već se moraju izboriti sa svim nedaćama, za posao, za kuću/stan, za sebe ili svoju porodicu i sebe.
Manastire i crkve su gradili mahom vladari toga vremena, a neke kasnije i narod, svojim prilozima. Nisu ni monasi, ni sveštenici.
I to treba poštovati i imati razumevanja za narod u svakoj prilici. I za verne i za neverne. I za ogorčene i za blagodarne.

I nemojmo se izrugivati, omalovažavati, podsmevati, kritikovati narod iz dijaspore, koji ovde gradi, koji nam unapređuje prostor i život, koji nas podstiče na bolje, svojim primerom, svojim delima, svojom gradnjom, čak i ako niko u tim vilama ne živi. 
I to je po nekoj Božijoj promisli. I to je njihov prilog, njihova karta, kupljena za ulaz u večno Nebesko Carstvo, možda.
Time što su sagradili palatu, u kojoj ne živi niko, posle izvesnog vremena i godina, shvate da je glupo da to propada, pa prodaju. Prodaju nama, našim ljudima, za relativno malo para, jer naš čovek nije bogat i ne može mnogo visoku cenu da plati,  iako su oni tu uložili veliki deo svog imetka, zarađenog mnogogodišnjim radom.
I tako  taj naš čovek, seljanin, uz Božiju promisao, nije se preselio u grad, ostao je veran selu, nije video, možda, ni Sveta, a došao je do svetskog komfora, kakav sebi nikada ne bi mogao ni da priušti, da mu to taj pečalbar, zemljak, brat u Hristu, nije omogućio.

Živeli nama i sretni i blagosloveni bili svi oni, koji rade za dobrobit našeg naroda, gde god bili.

Amin❗

O Kandidaturi za Predsednika Opštine Sopot

 Vladan Janić, a ko kaže da me se ne tiče? Naravno da me se tiče ko upravlja mojom državom, mojim gradom, mojom opštinom, pa i selom u kome živim sada. 

I vi radite u školi⁉️ Nadam se da niste vaspitač, jer bi bilo jako žalosno da jedan vaspitač dece u srednjoj školi, kaže da se bilo kog Žitelja na opštini, pismenog ili nepismenog, ne tiče ko je predsednik opštine ili kandidat za predsednika. Tužno‼️

Da, kažem na osnovu fotografije. Naravno, može se kandidovati, može i pobediti. 

Ja samo kažem ono što vidim. 

A, možemo da posmatramo čoveka i mimo fotografije. 

Da li je ta osoba bila, gde, kada i koliko na nekom rukovodećem mestu? 

Da li je bio makar član radničkog saveta u nekoj ozbiljnoj firmi ranije? 

Koliko se razume u politiku i koja su njegova politička opredeljenja? 

Koji program, koje političke smernice planira da zastupa? 

Iz kog mesta potiče? 

Sadašnji predsednik je, opšte poznato, iz Rogače. To je svuda naglašeno. 

Da li se stidi svog porekla, pa je to izostavljeno u opisu, biografiji? 

Opština Sopot ima u svom sastavu 17 sela iliti zasebnih jedinica, naselja. 

Predsednik opštine nije kabinet, sekretarica, službeni auto, službeni ručkovi, visoka plata i zvučno zvanje. 

To je ozbiljan posao, rukovoditi tolikom opštinskom zajednicom i svima ugoditi. 

A van opštinskog kruga ove opštine, čekaju spremno "ajkule" da nas sve progutaju, da prisvoje sve što mogu za centar grada, a periferiji da bace koju oglodanu koščicu. I sa njima se treba izboriti, takođe, a to je takođe posao predsednika opštine. 

Uz svo poštovanje njegovog obrazovanja i zvanja, da li i koliko se ta osoba razume u ekonomiju, u pravo, lokalno (samo)upravljanje,  zakonodavne, upravne i izvršne poslove  ? 

Geografija i školstvo su jedno, a upravljanje finansijama opštine, donošenje i kontrola sprovođenja odluka i još mnogo toga, su nešto sasvim drugo. 

Možda ste vi već podelili uloge i radna mesta međusobno, po sistemu nekog revanšizma (što nikako ne bi valjalo ni za vas ni za narod), pa se zato javljate u nekakvu odbranu ove osobe. A ja čoveka uopšte ne kritikujem, niti napadam. Samo konstatujem ono što vidim.

Za razliku od mnogih od vas "mladih i perspektivnih" ja imam radnog i životnog iskustva mnogo više od vas. 

A pored neke prirodne, Bogom dane, obdarenosti da procenim čoveka, u onoj mojoj II Ekonomskoj, u turističkom smeru, pored svih osnovnih ekonomsko-računovodstvenih, statistike, imadosmo i političku ekonomiju, turističke, ali i  predmete poput zdravstva, da možemo pružiti prvu pomoć turisti na terenu, kao i da prepoznamo neke od organskih i neorganskih bolesti kod putnika, koji nam se nađu u grupi, na putovanju, da budemo spremni na njihove reakcije, ponašanje, ispade, napade (zdravstvene)... Takođe imadosmo i psihologiju, osnove prava, privredno pravo i još mnogo toga, uključujući istoriju umetnosti i turističku geografiju. Tek da se zna. 

Drago mi je da ima želju, ukoliko pobedi na izborima, da nastavi da brine o poljoprivredi i razvoju turizma na ovim prostorima.

Zamena loše Matice

 Kolega Pčelar snimio i objavio video sa svog Pčelinjaka. Izvukao iz legla ovogodišnju maticu i ubio je. Sutra će staviti novu, kaže. Nije bio zadovoljan šta je od maja pokazala i postigla i ne vidi svrhu da je čuva u tom društvu preko zime.  

To me podstaklo na ovakav 0dgovor:

Dade mi, Slobo, temu za razmišljanje . 

Koliko ljudi nekvalitetnih zasnuje porodicu, i niko ih ne kontroliše, ne izdvaja i ne ubija.  Možda baš, baš negde nekog, ali masa takvih živi i opstaje.

O veri i opredeljenju

 Bravo o. Peđa‼️🙏🙏🙏 

Ima i u mom okruženju tih koji su umislili da su nešto posebno. I od njih ima i onih, koji tvrde da nikako ne treba ni razgovarati sa drugima, koji su druge vere, niti ući u njihovu bogomolju. A ja i turistički radnik, ulazila i u džamiju u Sarajevu, najveću u Evropi, u obilasku Sarajeva posle Olimpijade. I dopalo mi se što je oslikana, kao naše crkve, a dominira ona prelepa vizantijsko plava boja. I likovi su tamniji, kao u vizantijskom freskopisu. Ima i predikaonicu, kojih ima i po nekim našim starim crkvama, jedino na podu imaju mnogo lepih tepiha, zato se izuvaju ispred, obuju nanule i na šadrvanu operu noge pre ulaska u svoju bogomolju, u koju ulaze bosi. To videh, čekajući vreme rezervisano za posetu turista džamiji. 

Ja u tome ništa loše ne videh. Posle službe, pustili su turiste, kojima je onim crvenim gajtanima i stubićima određen put kroz džamiju, do centra, odakle imaju pregled na celu unutrašnjost, a preko tepiha u tom delu su stavili deblji najlon i turisti se nisu izuvali. 

 Neki se zaprepastiše, kao da sam napravila smrtni greh. 

Ja se samo nasmeših. Sveštenik ćuti. Ja dodadoh da sam bila i u mnogim Katedralama, u Bazilikama, u Protestantskoj crkvi, u Mormonskoj, u Kući Majke Tereze, da mi je to poziv, takva mi profesija, a i iz radoznalosti, da vidim šta i kako se oni mole.  Ja veru nisam promenila. I u koju god sam bogomolju ušla prekrstila sam se kako se uvek krstim, sa tri prsta, s desna na levo. I niko me nije zbog toga popreko pogledao. 

Kaže žena da to pravim Hrišćanima nije dozvoljeno, to je nezamislivo ući u tuđe bogomolje, to je maltene greh, da je to otpadništvo od Pravoslavne vere. 

Ja ne mislim tako. 

Ne smeju da uđu u tuđe Bogomolje samo oni, koji nisu sigurni u sebe i u svoju veru, pa se boje da ne pokleknu, da se ne priklone tuđoj veri. 

Isto se odnosi i na druženje i razgovor sa onima, koji nisu u veri, ne posećuju crkve.  Uostalom, svako će pred Bogom jednog dana da polaže račune, da bude preslišan. 

A ta uobraženost i nedodirljivost pojedinih, zar to nije gordost? A gordost je jedan od onih 7 smrtnih Grehova. 

Zato svi ti, koji zapanjeni ili sa osudom gledaju na nas, koji se ponašamo normalno prema svima, treba da sebe preslišaju malo, a ne druge.  

Isto važi i za potomke iz (verski) mešovitih brakova, koji su do juče bili neopredeljeni, nisu ni išli u crkvu, sad odjednom postadoše veliki vernici, Pravoslavci, koji čitaju psaltire, akatiste, molitve, kao lektiru školsku, uče napamet i što god neko kaže, ne, nije tako, oni sve bolje i najbolje znaju, krenu da drže slovo, do te mere da počnu da smaraju ljude.  A uz to imaju još i tetovaže negde na vidnom mestu na telu.

Tetovaže, koliko mi je poznato, kose se sa verom Pravoslavnom i Hrišćanskom. A i puno o njima i njihovoj veri govore.  

Bog visoko, Rusija daleko...

Kaže neki uvaženi orof. Zec Bog visoko, Rusija daleko...

Bog visoko, a Rusi predaleko⁉️ Kako za koga. Za nas Srbe, Pravoslavne,  Ortodoksne, Bog je u vertikalnoj ravni, nikad bliže, nego što je, u ❤❤❤ našim. E, sad, za one neverujuće je jako daleko, svakako. I za Katolike nije baš blizu, oni su u horizontali. 

A isto važi i za Rusiju. Baš tim Katolicima bi trebali biti vrlo blizu, zbog te horizontale, аli ih sprečava ruska vertikala, Ortodoksia. Nama Srbima, nije Rusija daleko. U istoj smo vertikali, vrlo smo blizu. Bog i vera tako uredili, napravili nam prečicu. 

Što se tiče Istoka i Zapadna, za to je Zapad kriv. On je napravio pometnju, da se više ne zna šta je Istok, a šta Zapad, gde je Istok, a gde Zapad, gde je Sever, a gde Jug, zbog njihove megalomanštine. Pa tako Zapad imamo i na Istoku, kroz Australiju i Novi Zealand, a Sever i Zapad i na Jugu, kroz kolonizaciju mase Južnih zemalja od strane Severnjaka i Zapadnjaka. 

Tu je osnovni problem. 

Kad bi svako gledao sebe i svoju kuću i svoje dvorište, sve bi bilo na svom mestu. 

UNESKO i Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

UNESCO i Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

Lepo, samo mogli bi i vina da uvrste na listu i da razgraniče crveno od crnog vina. Nekada se znalo šta je crno vino, a šta crveno. U Vinožupi su to najbolje definisali nekada, kada je Ružica bio simbol crvenog vina, a sva tamna su bila crna. Kasnije se pojavilo Rubinovo Roze, koje nema veze sa crvenom Ružicom. 

Crno vino je i lekovito, pa tim pre bi trebalo da bude na listi, barabar sa rakijom. Trebalo bi tražiti, ako već nije, da se prizna i lekovitost pojedinih rakija poput stomaklije, travarice, manastirke, klekovače, lincure, orahovače, komovice. A i Vinjak da bude pomenut, kao jedna od brendova. 💁

Šta Nered u Kući govori

 

Nered govori da nemamo dovoljno dovoljno nameštaja, organizera ili nemamo dovoljno novca za nabavku nečeg od svega nabrojanog.
Ili da nemamo dovoljno prostora, da nam je potrebna adaptacija, renoviranje ili nov, veći prostor, nova komotnija kuća ili veći stan. Ili iste kvadrature, ali sa potpuno drugačijim rasporedom i brojem prostorija, ekonomičnija varijanta. 😅
Jer, vremenom stičemo više potrebnih stvari i vremenom se umorimo od smišljanja gde i kako ovo i ono, umorimo od pomeranja 10 stvari zarad one jedne trenutno potrebne ili zarad vraćanja na mesto te jedne, koja nam više nije potrebna u ovom momentu... Nije to samo nebriga, neurednost, nemar ukućana u pitanju. Tvrdim.
Ima stvari, koje nam trebaju samo par puta ili čak samo jednom u godini i za te stvari treba da imamo dovoljno prostora u kući/stanu.
I ne treba poklanjati stvari koje nismo koristili godinu dana, jer evo istorija nam pokazuje da će nam to dobro doći kroz 2-3, 10 godina, jer mogu se desiti drastične svetske promene, pa da ostanemo bez posla, bez novca, postanemo siromašni preko noći, što bi se reklo, da nam inflacije i devalvacije pojedu imetak... Imala sam divne, kvalitetne stvari, koje poklanjah iz par puta, komplet, a sad, penzionerka,  spala sam na instant robu iz kineskih radnji, nikakvog kvaliteta, bilo da je garderoba ili neko pokućstvo. A sigurno nisam jedina.

Ideje o povratku 2 miliona ljudi na selo

 Džabe vama vaši fakulteti, kad ne mislite svojom glavom❗ Avioni, kamioni, milijarde i milioni... Baci pola u vodu, vrati pozajmicu i dug i šta ti ostane❓ Ništa❗ 

Organska proizvodnja je pre svega glup i pogrešan naziv❗ 

Traktori i druga motorna pomagala, benzin, nafta, maziva nikako se ne uklapaju u tu "organsku" proizvodnju. 

Samo, stara, primitivna oruđa, možda malo usavršenog dizajna. 

Nikakvi kanali , jaruge, sa izmetom ljudi i životinja u blizini. 

I gde naći ta vaša 2 miliona ljudi, koje ćete vratiti na selo❓ 

Selo mora da bude modernizovano, da bi se ljudi vratili da žive na selu. 

I rad, proizvodnja, mora biti modernizovana, da bi ljudi radili na selu. 

O tom milionskom povratku ljudi na život i rad na selu govore samo o i, koji nikada nisu ništa teže od olovke i kašike podigli. 

Prvo izađete iz kancelarija i fotelja, odredite par sezona na seoskim imanjima, pomislite da to treba da radite svaki dan, svake godine, doživotno, jer tu penzije nema, pa onda pravite i kujte planove. 

Na selo i fizički rad teško da ćete vratiti obrazovane, visoko obrazovane ljude. 

Tu možete vratiti samo one kojima obrazovanje i učenje nisu baš jača strana. Znači, treba ljude onemogućiti da se obrazuju da bi bili radnici na imanjima, jer jedan čovek ne može sam da vodi jedno poljo domaćinstvo, ni da sam radi, obrađuje. To opet vodi ka tome, da se treba vratiti na prvobitni način življenja, na zajednice, zadruge, plemena.  

Ukrupnjavanje zemlje vuče za sobom i ukrupnjavanje domaćinstva, tj.njenih članova. 

Bez toga prosperiteta i napretka nema. Sem, robovlasništva i  feudalizma. 

Ili unesrećivati ljude, dovoditi ih do bede i siromaštva, pa će kako god obrazovani, trčati i na nečije imanje, samo da zarade za preživljavanje. 

No, ni to ne bi večno trajalo. Umorio bi se narod brzo i od toga i digao se na ustanak, revoluciju, otimačinu, krađu, lopovluk ... 

Objektivno i realno treba sve sagledati, iz raznih uglova osmotriti neku ideju, predvideti razne moguće probleme ...pa onda pričati o nečemu. 

Vole ljudi selo. Da posade sebi neku bašticu, zasade neku voćku, imaju svoju hranu, prave svoju zimnicu. Ali i da uživaju u prirodi, planinare, šetaju, vrte nešto na ražnju ili da roštiljaju, da se druže. Vole i da rade neke rukotvorine, da se ev.bave i turizmom. 

Ali o nekim megalomanskim proizvodnjama teško da razmišljaju.