Što god da sam rekla posle smrti majke, a rekla sam da je otišao moj najveći neprijatelj, što je nažalost čista istina, ja sam za njenog života je maximalno ispoštovala, kao roditelja. Sve njene želje i hirove ispunjavala, brinula o njenom zdravlju, kupovala joj darove i to one i onakve, koje i kakve je sama želela i birala. Vodila je na razna mesta, gde god smo mi išli, čak i kada smo želeli da odemo sami, sa našom decom, ona je bila spremna pre svih nas i po njoj se to podrazumevalo sa ćemo i nju voditi sa nama. Nismo imali mnogo prilike za neku intimu. A kad god bi nas zatekla u dnevnom boravku u nekom maženju sa našom decom, u onim trenucima kad smo bliski, razneženi, ona bi odmah nas ubola nekim nepriličnim komentarom, svojstvenim samo njoj.
Ne bih se  svega ni setila, da nisam grubo primorana da se setim i mnogih mojih "zasluga", tj. da sestra i njeni ukućani nisu postali nesnosno drski, samoživi, egoistični, pohlepni do bola i da svojih par zadnjih godina života nije kod niih majka provela u kući, a njima se čini i dan danas da je bila čitavu večnost. I svaku stvar, svaki ustupak koji su joj učinili veličaju do u nebesa i prosipaju o meni gomile nesnosnih laži. Zapravo, to i nisu kompletne laži. Većina toga jeste istina, ali istina u kojoj su oni bili ti akteri, negativci, a oni drsko okreću tu istinu, pa sve te nemile stvari i svoje grehe i propuste pripisuju meni.
Strašno!
Dok je živela sa nama u zajednici, njena penzija joj je služila kao džeparac, na moj predlog. Nije ništa radila od kućnih poslova, pranje, čišćenhe, kuvanje, nabavke su bili moj posao i naših ukućana. Vikendom smo tadašnji suprug i ja išli redovno, subotom ili nedeljom ujutru na pijacu i vraćali se sa nebrojenim kesama i cegerima prepunim odabrane, kvalitetne hrane, od sura, kajmaka i kartona jaja (30 kom), preko svežih dimaćih rezanaca za supu i kora za pitu, povrća raznog za variva i salate, raznog sezonskog voća, meda po potrebi, sveže ribe obavezno, za 1x nedeljno i pošto bismo napunili frižider, polovinu namirnica bismo držali na terasi, pa kako šta upotrebimo, sa terase ubacivali u frižider da se ne pokvari, ne uvene i sl.
Jedan jedini put dobih višak u firmi, tada sam još uvek radila u turist.agenciji, od koga sam njoj kupila kaput, pa još i haljinu, koja joj je zaoala za oko na licu mesta, mada smo pošle po kaput, te da joj ja (do)dam  para, ako joj otac (moj otac) ne bude dao ili ne bude dovoljno dao.
Medjutim, nije ni prijavila sa joj je dao novac za kaput, sve dok nisam platila i kaput i haljinu pride. Onda je ipak odlučila sa kupi još jedan kaput u tamnijoj boji, "za svaki dan", od para koje joj he muž dao za kaput.
A moja pirodica i ja, dvoje dece, dva školarca, muž i ja živeli smo kao podstanari, u jednom od dalekih naselja, na krajnjoj periferiji grada, sa svim dažbinama koje taj status vuče: renta, pa svi redovni troškovi struje, vode i dr., pa benzina, jer se vez auta tako daleko nije moglo, radili smo u centru grada, a deca išla u tada elitne škole u centru grada ...
Otišli smo svi na letovanje u selo, u Župu, jedne godine i baba (tako smo je svi zvali zbog dece), je izrazila želju "da vidi Kopaonik, pa da umre". I posle dan, dva seli smo u auto i napravili izlet do Kopaonika, svi zajedno, još svratili i po sestru od tetke, koja je preko zime gore radila, da nam bude " vodič", što je ona rado prihvatila.
Pričala mi he danima o komšinici, gospodja Mariji, kako je uplatila banju. Ja joj predlagah da i mi njoj uplatimo banju, čim toliko o tome priča. Ne može sama, kaže. Savetovah da se dogovori sa gospodja Marijom, da idu zajedno. I biće im i jeftinija 1/2 od 1/1 soba. Neće ona, kaže "nije bila nikad u hotelu i ne ume ona da se ponaša u hotelu". Ubedjivah je da joj ne teeba nikajvo specijalno ponašanje, uostalom, šta radi gospodja Marija nek radi i ona. E, neće. Nego, te oare što bih joj dala za vanju, da joj dam u kešu, pa "da se ona troškari kako ona hoće".
E, to ti ne mogu učiniti, rekoh. Mi ne spavamo na parama, pa da ne znamo šta ćemo s njima, oa da se tako razbacujemo. Ni mi se ne razbacujemo tako. Ako hoće u banju, jer jaže da joj je potrebno za zdravlje, mi ćemo joj platiti boravak u banji, od 3 nedelje, malo ćemo se stisnuti, nečega odreći, platiti joj na rate, preko moje agencije, a za troškarenje bezvezno i bacanje para, za to nemamo.
I na kraju nije htela u banju, pa nije ni dobila novac.
Jednom me je davila i smarala kako je gospodja Nariha kupila mnooogo, ali mnoooogo leoe papuče, kod Scholla. Jako su lepe, a kako su udobne, a i kaže sa ih je puno platila ...
Posle 10-tak dana stiže i njen rodjendan. Ja odem kod Scholla i iupim joj papuče.
Donesem kuċi, čestitam rodjendan i dam joj poklon.
Kad he otvorila u videla oapuče, reakcija je bila zaoanjujuća! " Jaoj! Pa iste ovakve ima gospidja Marija! I model i boja, sve usto! Jaoj, pa ja neċu ovo da nosim! Pa meni se ovo uopšte ne svidja. Pa one su toliko teške i neudobne!..."
Kako nećeš? Pa danima si mi samo o gospdha Mariji i o njenim papučama pričala, kako su divne, mnooogo lepe, udobneee!
Ne, ne i ne! Njoj se ne svidjaju i neće da ih nosi.
Ja joj onsa dām i eačun, jažem u kojoj radnji sam jupila, pa nek ude, nek menja za nešto drugo ili ako hoće nek joj vrate pare, pa nek kupi šta hoće/
Kad je videla cifru na računu, komentar je bio "Stvarno he, znači, toliko platila. Nije me slagala. Što su skupé!?"
I narednog daba he otišla da menja. Mislim da su joj vratili nivac. Kupila he 2 para sandala na nekoj rasprodaji za te pare i bila Bog zna kolko srećna zbog toga.

U vreme najveće krize, sankciha i embarga u državi, mi itkupljivasmo stan. Potpisali smo otkup na godinu dana. Kurs skače nekoliko puta do podne i toliko popodne.
Firma stalno nove obračune pravi, revalorizaciju. Idemo stalno za benzin po selima pored Dunava i orodajemo ga na kraju obližnje ulice. Ċoškarimo, kako smo govorili.
Plate male, a baba je za svoju mesečnu penziju mogla kupiti 1/2kg hleba ili litru mleka. Izašla je hedan nad iz sobe i plačuċi bacila te pare ba sto i rekla "evo vam ove pare, kupite nešto ako se može, za ove pare".
Mi se nasmejasmo, jer nismo shvatili čemu ta komika i te tugovanke, kad mi plaċamo sve troškove, svu nabavku hrane, higijenskih sredstava kupujemo ...
I uspesmo da platimo otkup za godinu dana.
U toku tih kriznih godina jedne godine baba se razbolela. Temoeratura ne spada nikako. Zvali lekara, on došao, pregledao, prepisao 10 injekcija... Longacefa.
Gde sad nabaviti ampule?! Domovi zdravlja, bolnice, čak ni Hitna pomić nemaju kekove. Pacijenti moraju da se sami snadju, kuoe i ponesu sa sobom. Ili da donose članovi porodice, kad dolaze u vizitu.
Ipak, jedan, tada prijatelj kuće, uspeo je da nam nabavi preko nekih svojih veza, ali skupih papreno za to vrene. Skupe, ne skupe, trebaju i isorsismo se za neke DM da kupimo. Uz to, prijatelj i njegova žena smenjivaše se, dolazili su da babi daju injekcije, oboje su medicinski radnici. Nešto i njih častismo.
Kad je isprimala injekcije, na kraju kupismo preko iste veze i onu zaštitnu injekciju, na kraju.

Umorih se pišući i priseċajući se  ...