Objavio na Fejsu Sloba Jevtić tekst nekog D.R. (pretpostavljam Duška Radovića)
" ŽIVOT
Računao sam svoje godine i otkrio da mi je ostalo manje vremena za život od onog kojeg sam proživeo do sad.
Osećam se kao dete koje je dobilo kutiju slatkiša, prve je pojelo sa zadovoljstvom, ali kad je videlo da ih je ostalo još malo, počelo ih je jesti sa posebnom pažnjom i uživati u svakom zalogaju.
Nemam više vremena za beskonačne konferencije u kojima se govori o statutima, pravilima, procedurama i unutrašnjim odredbama, znajući da ništa od toga neće biti postignuto.
Nemam više vremena da podnosim apsurdne ljude koji, uprkos poodmaklim godinama, još nisu odrasli.
Nemam više vremena da se borim sa neostvarenim. Ne želim da budem na skupovima gde se ego naduvava.
Ne mogu trpeti manipulatore i oportuniste. Nerviraju me zavidni ljudi koji pokušavaju da diskredituju sposobne da bi osvojili njihove pozicije, talente i dostignuća.
Moje vreme je prekratko da bih raspravljao o naslovima. Želim sadržaj, supstancu, mojoj duši se žuri.
Nije ostalo još puno slatkiša u kutiji.
Želim da provedem život sa ljudima koje krasi istinska čovečnost. Ljudima, koji umeju da se smeju vlastitim greškama. Ljudima koji razumeju svoje predodređenje i ne kriju se od svojih dužnosti. Onima koji brane ljudsko dostojanstvo i žele samo da budu na strani istine, pravde i pravednosti. To je ono što život čini vrednim življenja.
Želim da budem okružen ljudima koji znaju kako da dodirnu srce drugih ljudi. Ljudima koje su teški udarci u životu naučili da odrastu i sačuvaju nežne dodire duše.
Da, žuri mi se. Žuri mi se da živim tim intenzitetom koju samo zrelost može dati.
Ne želim uzalud da potrošim više ni jedan slatkiš koji mi je preostao. Siguran sam da su još slađi od onih koje sam već pojeo.
Moj cilj je doći do kraja u miru sa sobom, sa mojim bližnjima i mojom savešću.
Imamo dva života i onaj drugi počinje u trenutku kad shvatiš da je život samo jedan.
D,R "
Moram reagovati, sprečiti tragediju i veru u naopako ubeđivanje:
NE SLUŠAJ tog D.R.! Taj nema pojma o Životu! Slušaj samo sebe i Gospoda Boga.
Prvo i prvo, niko se nije rodio sa Uputstvom za Život, niti sa Deklaracijom ni Rokom Trajanja.
Niko, ali niko ne zna koliko će dugo živeti ni sam, a kamoli koliko će živeti neko drugi, pa ni oni kojima su oni pomogli da dođu na ovaj svet. Mislim na Potomke.
Treće, a možda i Prvo! Od kad se rodio i postanemo svesni svog postojanja, krenu da nas UBEĐUJU da čim smo se rodili moramo jednog dana i da umremo. Onda krenu sa "naučnim" objašnjenjima i doubeđivanjima kako se čovekov vek svakih par godina sve više i više smanjuje, tj. Prosek Životni nam je sve manji i manji i mi toga moramo biti, zaboga, svesni i to jednostavno prihvatiti kao zdravo za gotovo.
I uz svakodnevna ubeđivanja, Čovek počne da veruje u to. Ne zato što je neinteligentan, već zato što je neiskusan i smatra da su stariji to apsolvirali i doktorirali i da je nauka nauka i ako ona tako kaže tako mora biti, to je jedina Istina.
Ali (!) Da li je sve baš tako?
Uz sve to, ponavljaju nam mnoge "učene" glave, starije i mlađe, da SVE JE U VERI!
Pa, sad kad bolje razmislim, ako je sve u VERI, a ja verujem u to u šta me ubeđuju, tako će mi i biti.
Ali, ako ne verujem u ta ubeđivanja, već čvrsto Verujem u nešto drugo, biće po MOJOJ VERI.
Ja sam još kao dete od nekih 5-6god.pitala roditelje koliko ću ja dugo živeti?
Trebao mi je taj podatak, jer sam želela da sebi napravim raspored i plan za Budućnost, po pitanju školovanja, udaje, rađanja dece i svega drugog ... I niko od odraslih u okruženju, ne samo roditelji, nije znao da mi da taj, za mene u tom trenutku izuzetno važan podatak. Štrecnuh se na trenutak, osetih nelagodnost zbor te neizvesnosti po pitanju dužine mog bitisanja, mog boravka na ovom Svetu. Tada sam, posle kraćeg razmišljanja, izrazila želju da živim 1000 godina. Odrasli se nasmejaše i komšinice, za mene tada bake, nane, rekoše da je to nemoguće. Niko nije nikad toliko živeo, kažu. Ne mogu toliko da živim, ubeđivaše me. Kako, niko, pa Adam je toliko živeo, rekoh. Moj otac se malo zamislio, nešto zbrajao, pa reče, jeste, 980 i kusur godina je živeo Adam, to je tu negde, blizu 1.000. Ali, komšinice nane i dalje ubeđuju da je samo Adam toliko živeo i niko više (a nije jedino on, ima čitava Plejada ljudi, uredno navedenih u Sv. Pismu, u Starom Zavetu). I da je nemoguće da živim toliko.
Ja poverovah i bih tužna.
Posle kratke pauze rekoh da ću ja, onda, 400 godina živeti.
One se opet nasmejaše i rekoše da bi to bilo lepo, ali ...ni toliko godina niko nije živeo. Ne mogu toliko dugo da živim ni ja, ubeđivahu me.
Ja opet očajna, razočarana i tužna. I opet im poverovah.
I onda izjavio vrlo jasno i vrlo odlučno da ću ja živeti 180 godina i ni sekund, ma ni delić sekunde ispod 180.
Opet se nasmejaše svi. I opet se komšinice nane umešaše uz komentar da ni toliko "realno" nije niko živeo, ali ako baš toliko želim, pa neka mi bude!
Ispade sad da su one Bogovi na zemlji. I eto dobih od njih Blagoslov, da živim 180.
Hvala im od ❤️.
No, ja rekoh, živeću do 180, pa ću onda videti hoću li produžiti do 400 i dalje ili ću se povući iz ovog Života.
Naravoučenije: Ako je sve u veri, ne nasedajte na provokacije i ubeđivanja. Imajte svoje želje, svoj stav i verujte u sebe i u pomoć Gospoda Boga.
Kome se žuri sretan mu put. Meni se ne žuri. Telo i Duša su jedno, celina Čovekovog postojanja. Kad se razdvoje, Duša se prazni, oslobađa svega. Memorija nije u Duši, nego u Mozgu. Razloga za Život uvek ima, samo ga treba pronaći, postaviti nove Ciljeve, osmisliti put ka ostvarenju i krenuti, korak po korak. Ako ne ide, korigovati nešto ili odložiti za kasnije, pa preći na rezervni plan B i njegovo ostvarenje... Emocije se nižu same od sebe, ali sve one negativne izbacivati iz duše koliko je više moguće i praviti mesta za nove lepe i pozitivne. Stare prelistati i zadržati samo naj, naj bitnije, pa i tako praviti mesta za nove...
Najlakše je odustati, predati se.
Kad se umorio, sednemo da odmori i, sagledamo šta smo uradili, natenane razmislimo šta bismo još mogli, šta bi prijalo nama, našoj kondiciji, imamo li energije za to. Ako nemamo, eto novog cilja! Bataliti sve druge poslove, poraditi na zdravlju i energiji životnoj. A to znači novo istraživanje, učenje, prisećanje šta nam je kada prijalo, davalo snagu, pa nova učenja o makro i mikro ishrani, o prirodnoj medicini, razmišljanje i pronalaženje onog što našem organizmu i našoj dušici godi. Pa iznalaženje novih hobija. Muziciranje ili slušanje dobre muzike, melodija koje nam prijaju (ne ovih srceparajućih, glupih textova), okušati se u komponovanju nekih melodija iz duše, okušati se u slikanju, bilo kojom tehnikom slikarskom ili fotkanjem, hvatanjem nekih neobičnih, lepih momenata u Prirodi, na Nebu, u kući, u društvu...
