Divno, sunčano Jutro je osvanulo. Ustadoh pomalo lenjo, obavih jutarnju higijenu i druge potrebe, pa uslediše svakodnevne rutinske radnje, nameštanje kreveta, presvlačenje. Ovoga jutra odabrah cela 3 jaja na oko i meni dragu tursku, "domaću" kafu.
I naravno, kako je konačno otoplilo i to od ranog jutra, što bi rekli, iznesoh sve na sto, na malom tremčiću pred kućom.
Volim da užitak u svakom obroku upotpunim i užitkom u Prirodi iz okruženja, često u prijatnoj muzici sa You Tubea, u lepo postavljenom stolu.
Sto u kuċi mi je, zapravo, uvek postavljen i to za dvoje, iako obedujem sama. Tako me još moja nana iz Župe naučila.
Deda nas je jako rano napustio, sa svojih 52 god.života, ona se više nije udavala i vredjala bi je i ljutila i svaka pomen na tako što.
Ja, za razliku od moje nane, ne bih se mnogo uvredila da dobijem takvu ponudu od prave osobe, samo, teško je sresti pravog, muževnog, koji je vredan poštovanja i ume da poštuje ženu, nesebičan, neegoističan, jakog karaktera, ali ne zadrti inadžija, širokog spektra interesovanja, o čemu se uvek ima šta prozboriti, radan, marljiv, preduzimljiv, inteligentan, ostvaren i ispunjen, bez komplexa ...
Oduvek su mi govorili da mnogo tražim i da takav kakvog želim neću skoro, a možda i nikada naći.
I ja, naučena da slušam starije, da su ti roditelji najveći prijatelji u životu, a majka posebno, tim pre što ste istog pola, koja ima "iskustvo životno" iza sebe, veċ je prošla kroz sve što tebe tek čeka, na moju žalost, poslušah da treba da se malo okrenem oko sebe i od raspoloživog odaberem i prihvatim, to i učinih. I napravih veliku životnu grešku.
Moj otac je bio žestoko protiv mog odabira, ali majka je bila oduševljena. Kasnije shvatih i zašto.
No, bilo i prošlo, Bogu hvala.
Svakako, to je široka tema i zahteva čitavo jedno poglavlje, pa nemam želju da se na njoj nešto posebno zadržavam.
Ne želim da kroz život krčim put ledjima i guzom, zagledana u Prošlost, dok svaki tren ostvarene Budućnosti prolazi pokraj mene neopaženo, pogrešno doživljeno ili neproživljeno. Volim da gledam ispred sebe, u širokom vidokrugu, od 180°, do Horizonta, pa i preko njega, koračam smelo, čvrstim korakom. Tako i hodam, na štiklama ili bez, svejedno. Kažu neki, koji su me pratili, kao vojno lice, sve se trese oko mene, dok koračam. Nisam od onih što hodaju na prstima, bojažljivo lepršaju, zemlju ne dodiruju.
Stojim sa obe noge čvrsto na zemlji. I dok sam na Zemlji, neka tako i ostane.
No, da se vratim na ovo prekrasno Jutro, na užitak u vremenu, Prirodi, hrani...
Moja radost i užitak behu kratkog daha. Ubrzo se čula neka kosilica, trimer ili već kakva gradjevinska mašina, alatka. I brujala je do kraja mog doručka i nastavila i dalje još dugo.
I kad bolje razmislim, to remećenje zvukova Prirode je dosta često, a kako je krenula nova moda, rasprodaje zemljišta po Kosmaju, ali po naduvanim, previsokim cenama, biće i učestalije. Prvo zbog gradnje ili renoviranja postojeċih kuća na tim placevima, a posle, ako pomislite da će konačno biti užitka u blagodeti Prirode, varate se.
Dodju ljudi na selo, a opet blizu Metropole, i umesto da uživaju u miru, tišini, spokoju, seoskoj idili, oni krenu sa potpunim preuredjenjem seoskog poseda, po ugledu na tamo neke raskošne posede dokonih Amera i Engleza, prekrivaju tepisima engleske i druge trave, prave beskorisne zelene površine, parkove od imanja. I naravno, takvi parkovi zahtevaju stalno navodnjavanje, samim tim i brži rast trave i česte kosidbe, redovno održavanje, da bi to ličilo na željeni exterijer. I tu konstantvo radi neka mehanizacija, pravi nesnosnu buku, remeti dah Prirode. Ne čuje se razdragani cvrkut ptica, nema užitka i predavanja lepoti i mirisima Prirode. Hteo ne hteo postaješ napet, a oni, koji poželeše viziju raskoši i bogatstva, umesto da uživaju, postadoše robovi sopstvenih želja i imanja. Kosu, ručnu alatku više niko ni ne uzima, a retko ko i zna kako izgleda i kako se upotrebljava.
Imadoh dosta pleve i sitnog iverja od sečenja drva za Zimu i čuvah taj sitnež cele Zime. Ponudih poznanicima iz sela, za njihove bašte i plastenike, misleċi da se može iskoristiti poput malča i sl. I tada naučih nešto novo. Ako je sečeno motornom testerom, kaže čovek, onda je neupotrebljivo, možeš samo baciti ili sagoreti u peći, zatrovano je. Moj šporet za etažno nije predvidjen za tu vrstu goriva, pa sam na kraju sve odnela u kontejner, jer jesu mi sekli ogrev motonom testerom.
Ja imam kosilicu na struju i upotrebim je, ali ne tako često. A imam i malu ručnu, rusku kosu. I nju često upotrebim, kad je naoštrena, ponekad moram i kad nije baš oštra, ako je trava baš visoka. Ali u medjuvremenu uživam u darovima i blagodatima Prirode, u predivnim raznolikim mirisima koje nesebično širi svo to samoniklo poljsko rastinje, u predivnim cvrkutima ptica, u grubom glasnom oglašavanju fazana, u povremenom špacirungu srndaća.
Žao mi je što ne znam kako da ih pripitomim. A sdruge strane, razmišljam, dobro je da ne znam, time im spašavam i produžavam život. Pomislili bi, možda, da su i drugi ljudi dobronamerni, približili bi se i nastradali od mnogih.
Često, kad čujem pucanj u blizini ili višlje u planini, stegne mi se srce, samo molim Boga da nije nadtradao koji jelen, košuta, lane, srndać. Ako nastave sa hajkama i lovom istrebiće ih sa Kosmaja. Divlje svinje još i mogu da love, istrebe. Jelenče, Neee!
I et, tako sedim od jutros i ne samo od jutros, u zadnje vreme često, pobegneš iz gradske vreve, saobraćajne buke, fabrika, gradilišta, puno decibela želiš da zameniš seoskom idilom i onda krene najezda uništitelja Prirode, osiromašenom seljaninu da "osvetli vidike", " ulepša" život bogatim otkupom. Otkupitelj krene sa svakodnevnom bukom, sa potpunim obesmišljavanjem Prirode, seljanin novac ne ulaže dalje u neki pametan biznis, ako danas uopšte i ima nečeg pametnog i poštenog, a profitabilnog, već krene da se malo razmeće iznenadnim kapitalom i ubrzo postaje još siromašniji i još zavisniji od tih "imućnih".
I tako u krug i u nedogled, igra se Vrzino kolo.
Što bi naš narod rekao " Daš dinar da u kolo udješ, posle bi dao dva da izadješ, ali ne nožeš više izaći".
Imam utisak i osećaj da se danas baš to dešava svuda oko nas, a i nekima od nas. Šteta. A mogli bismo živeti kao u Raju, samo da medju nama nema toliko pohlepnih i zavidnih, ljubomornih i samoživih.
Zato je danas najvažnije imati čvrst karakter i savršenu koncentraciju i isključiti se iz svega što remeti naš unutarnji i spoljašnji Mir.
Uživajmo u današnjem predivnom sunčanom danu i lepotama, koje nas okružuju, seoskom živopisnom pejsažu, odblescima i snazi neustrašive vodene mase, naizgled mirnih reka, lepoj gradskoj arhitekturi i plastici na starim, često već oronulim fasadama, svratimo da pogledamo neku izložbu u blizini, svratimo u neku crkvu i zapalimo sveċu za pomen svima, koji su nas skoro ili davno napustili i preselili se u Božije Carstvo, kao i jednu za zdravlje i napredak svih nas ovozemaljskih, szaustavimo se kraj nekog lepo uredjenog izloga, bez želje da posedujemo sve što u njemu vidimo, jednostavno diveċi se umeċu aranžera da osmisli prostor i istakne svaki pojedinačni artikal ili zamislivši neke nama drage ljude u tome ili sa tim ili njihovu radost, da unesu to u njihov dom. Svratimo u neku poslastičarnicu, restorančić, u park na klupu, na mali predah, od buke, šetnje, posla, umora, toplote, hladnoće. Dajmo sebi oduška, učinimo sebi radost, ugodjaj, relax, to nema cenu. A Život je jedan ... Pronadjimo uvek nešto čemu se možemo diviti, gde god se nadjemo, kako današnjeg dana, tako i ubuduće.
I dajmo sve od sebe da ne robujemo stvarima, već da svaka stvar bude nama na usluzi i korišćenju. Ne budimo ni robovi navikama, njih prilagodimo našim željama i potrebama u datom teenutku. Ne budimo ni robovi ljudima, a ni njihovi exploatatori. Budimo Čovek, na prvom mestu. Budimo spremni na razgovor, dogovor, trudimo se da razumemo i budemo tačno i pravilno shvaćeni, do razumnih granica tolerantni i kompromisni. Ne budimo zadrti, zajedljivi, pakosni, inadžije. Ne uobražavajmo da smo najpametniji i da sve mora da bude kako smo mi zamislili. Ne skačimo na prvu, da kopamo oči drugima, ako upute neku kritiku, traže neki ystupak, promenu, korekciju u nečemu što smo rekli, zacrtali, ispoljili. Trudimo se da ne vredjamo druge, samo zato što nismo istomišljenici.
Saslušajmo druge, razmislimo, pa donesimo odluku. Tačnije, "Ispecimo, pa recimo".
Koliko mogu da shvatim, za razne nesugladice, rasprave, pa i sukobe, najčešći razlog je Vaspitanje.
Zadnjih nekoliko decenija Sistem Vrednosti je izuzetno opao, toliko srozan, pa sa tim u skladu promenjeno je i ponašanje u društvu u celini i Vaspitanje.
Samim tim, svi mi, koji smo još uvek zagovornici starog, tradicionalnog, sa još nekim zalutalim elementima patrijarhalnog vaspitanja, često smo neshvaċeni, ismejani, odbačeni, kritikovani ... od strane onih iz druge krajnosti.
Nema te sredine, te alke, tog spoja dve krajnosti, te karike zvane poštovanje, razgovor, dogovor, tolerancija, ustupak, kompromis.
U vreme mog Detinjstva, nisu postojala baš neka Dečija Prava. Postojala je hijerarhija, poštovanje starijih i aminovanje njihovih ofluka i zapovesti. Kažem, uglavnom. Retko gde je dete bilo ravnopravni član Porodice, koje je imalo pravo na svoje mišljenje i na to da jasno i glasno iskaže svoje mišljenje. Ja sam imala donekle tu sreċu, jer moj Otac je voleo da sa mnom, detetom prodiskutuje o nečemu i čuje moje mišljenje ili neku moju želju, jer ja nisam bila puno zahtevno dete, opet zahvaljujuċi majci. Kod nje nije bilo mnogo prostora za želje i biranja. Ona je bila ta koja je birala i idlučivala, na detetu je bilo samo "da se obraduje", da kaže Amin.
Stariji, bilo da su roditelji, rodjaci, komšije ili nepoznati, bili su poštovani i uvažavani.
Važilo je pravilo " Mladost ludost", neko bi dodao "Starost slabost", misleći na opadanje telesne energije, ali zapravo važilo je pravilo " Starost Mudrost", što ima i opravdanja i logike, s obzirom na predjeni životni put i bogato iskustvo, koje Život nemnovno svakom donese, želeo on to ili ne.
Danas se, medjutim, sve to izopačilo i tumbe okrenulo.
Danas se starijima ne ukazuje dužno poštovanje, stariji se podcenjuju, ismevaju, odbaciju ili prihvataju nekako pod pritiskom, nevoljno, njihovo životno i radno iskustvo se nipodaštavaju, a od Mudrosti ne priznaje se ni m, (malo) m.
Svi drugi, svežije krštenice, su poželjni, "prepametni", "nezamenljivi", puni sebe, samohvalisavi do Neba i nazad, uobraženo sigurni u sebe i svoje mogućnosti, vrlo često bez pokrića ili sa lažnim pokriċem na papiru, nekakvoj diplomi, koja danas sve više liči i služi kao ulaznica za bioskop, pozorište, noċni klub, ponekad i interaktivni kabare ... Sve isplanirano unapred, izrežirano, podeljene uloge akterima i publici, sa naučenim ulogama napamet.
I ko nema tu ulaznicu, koliko god bio pametan, inteligentan, nadaren od Majke Prirode i Boga Oca, džabe mu sve. Ostaje po strani, njegovo znanje i umeće venu, propadaju neupotrebljeni. Čak i ako pokuša onako usput da ih plasira, dā, pokloni drugima, biva odbačen u startu, u najboljem slučaju saslušan, uz komentar "da, znam, čuo sam za to / vidiš nisam to znao/ ali ja radim/koristim to i to ..." i tu je priči kraj. U startu odbacuju svaki pokušaj promene. Oni veruju onom glumcu na sceni, za čiji spektakl, hepening su kartu obezbedili i dalje ne misle. Drugi za njih razmišlja, njihovo je samo da, pored tolikog truda i napora da do te ulaznice, te diplome, dodju, da nadalje blokiraju mozak, isključe svaku logiku i budu poželjni, što poželjniji, Najpoželjniji Sluga Pokorni, Zapovedniku, individui sa Scene.
Danas živimo takav život. Danas je to naša svakodnevna Stvarnost.
A mene su, eto, ovo jutarnje Sunce i lepota i bogatstvo opojnih mirisa iz Prirode, nadahnuli proznim naletom energije za ispovedanjem, pražnjenjem unutarnjih ormara i fioka, pravljenjem mesta za nova saznanja, nove doživljene i proživljene momente, nova povezivanja raznih sitnih i naizgled beznačajnih dogadjanja, informacija, unutarnjih osećaja, u celinu. Sklapanje novih životnih mozaičkih slika i prilika. Ili, kako bi se to današnjim modernim tehno jezikom reklo, Interfejsa. 😆
I dok ja sve ovo vredno tipkah na mom Tabletu, Pčelice su hitro zujkale tamo amo, u potrazi za novim izvorima hrane, nektara i polena, leptiriċi su veselo lepršali oko mene, ptičice pevušile, a povremeno se utišavale i prestajale, kao da ne žele da remete moje misli. A na sreću i te zvrndave mašine i alatke su povremeno prestajale da prave buku i remete mir i lepotu Prirode.
Čuje se i po koja koka, koja ponosno oglašava svoje upravo sneseno jaje ... Život i Vreme teku polako, nezaustavno, samo se učesnici uključuju ili isključuju periodično.
Ja sam se u te tokove uključila pre 65 godina i imam običaj da kažem nekim zlobnicima da sam prošla tek 1/3 puta i da imam nameru još dva kruga po 60 da obrnem.
Zapravo, tu pravim grešku u izražavanju i evo prilike da je sada za nadalje ispravim.
Ne nameravam da obrnem još dva kruga po 60. Taman posla. Krug je simbol ponavljanja, Vrzinog kola i koliko god prvi krug bio lep i uspešan, ponavljanje istog je dosadno, monotono, gubi se inspiracija, krwativnost, smisao, otupljuju, peglaju vijuge.
Ja sam, kao što rekoh ja sam proživela tek trećinu mog životnog puta i sa ovih 5+ zakoračila u novu etapu od narednih 60, posle kojih nastavljam sa narednom novom etapom od novih 60.
Joškao dete sam nerado pristala na 180 i ni makac manje od toga. I toga se držim i nadalje.
Znači, nema nikakvih "Olimpijskih" krugova, nego etapa, poput etapa i trasa novih puteva i autoputeva. Svakim danom, svakim trenom sve dalje i dalje i samo napred u novo i nove doživljaje, nove radosti, nova ostvarenja, nove pobede, nova ispunjenja.
