O "Grešnim Nogama..."

 Kaže Episkop Valjevski, o.Milutin o svojoj želji u mladosti, još dok je bio jeromonah u man. Kaona, za odlazak u Man. Sv.Nektarija na Egini, "... oprosti Bože mojim grešnim nogama ...". 

Noge ne mogu biti grešne. Ni ruke. One ne funkcionišu same za sebe. Njima upravlja centar za pokret, kretanje, koji je u glavi u mozgu. 

Znači Mozak upravlja rukama i nogama i celim telom. 

I Srce ima udela u tom upravljanju, svojom željom da se nešto pokrene, nešto učini. 

No, ni Mozak, ni Srce ne funkcionišu sami. I njih nešto pokreće. A to je Duša Čoveka, Sveti Duh, čestica Sv Duha, darivana od Boga Oca, nekih 4-4,5 meseca po začeću. 

Ta Sv. Čestica, taj Sv. Duh u nama, pokreće ceo naš organizam.  

E, sad je pitanje, ako je Sv. Duh naš pokretač i misli i dela naših, zašto taj naš Sv. Duh dopušta da nas naše noge ponesu u nekom pogrešnom pravcu ili naše ruke da učine nešto pogrešno, zlo i naopako⁉️ 

Zašto Sv. Duh ne blokira svaku našu pogrešnu želju, svaki naš pogrešan pokret⁉️ 

To je tema za ozbiljno razmišljanje, za istraživanje, ispitivanje. 💁 

O jednoj Priči sa YT, sa kanala "Moja Priča

 O jednoj Priči sa YT, sa kanala "Moja Priča" 

Glupa priča. Šta je tu sa tog spiska bilo neprihvatljivo i pogrešno?! 🤔 Zahtevi sasvim opravdani. Majka je trebalo da sama primeti neke stvari i decu opomene, vaspita. Imala je celu godinu za to, a i vreme pre dolaska u tu kuću.
Da je očuh ih opominjao, izgledalo bi da ih mrzi, ne voli.
Jedino je način na koji je ukazao ženi njene propuste u vaspitavanju dece bio pogrešan.
Činjenica je da je kuća bila njegova, nisu je zajedno stekli u braku.
I još, ona se "odrekla" posla i karijere "zbog dece"! Pazi izgovor. Pa postoje vrtići za decu, produžen boravak u školama, a i promena zanimanja za roditelje, prekvalifikacija.
Došla na grbaču tog čoveka sa dvoje dece, da ih on izdržava, a deca raspuštena mala banda, rade šta im padne na pamet. Skaču po kauču, jedu gde stignu, prljavim rukama pipaju šta stignu po kući, tokom jela pričaju preglasno. Dok se jede ne priča se, je staro pravilo. S druge strane, čovek, koji ih izdržava, radi za sve njih, dođe uveče kući umoran i hteo bi da se odmori, da u miru obeduje.
Nije njegovo da decu opominje i utišava, pre svega jer nije njihov biološki otac.
I šta tu nije bilo jasno toj ženi?!

I ta žena ide dalje u svom egoizmu, svom raspusništvu. "Uvređena", odlazi kod svoje poznanice, školske drugarice, sa svoje dvoje dece i tu traži utočište. Traži novu grbaču, na koju će da se okači i uživa u svojoj nemarnosti, neradu ...i da ne nabrajam više.
Muž joj šalje razne poruke, a ona ih ignoriše. Što ga ne blokira?!
Što ne traži razvod odmah, ako ne namerava da se vrati?
Ne bi imala alibi za duži besplatni boravak u novoj kući.

Na odlasku iz kuće drugog muža rekla je deci "idemo kući".
Pa gde joj je ta kuća  gde ih je povela? Gde je živela pre ponovne udaje? Ima li roditelje i roditeljski dom, ako ništa drugo?
Mnogo poučna priča.
Priča, koja tako dobro oslikava mnoge loše karakteristike nekih žena, koje misle da su samim tim što su žene, pa još i majke, nekako i zakonom zaštićena vrsta. A zapravo svojim ponašanjem, lenjošću, nemarom, omalovažavaju i srozavaju ugled i dostojanstvo svih žena.