Jučerašnji haos:
Odoh na Liturgiju u crkvu. I taman kad po završetku službe skupismo se u Parohijskom domu na druženju, kafi, čaju, vežbanju crkvenog pojanja, javlja mi radnica, upravo pristigla za cepanje drva, da je pukla negde neka cev, šiklja voda...
Gde? Šta? Kako?
Ispod kuće, kaže.
Kako ispod kuće? Gde tačno?
Negde nešto puko, kaže, možda nije cev pukla, možda je "češma", ispod kuće, ova napolju.
Koliko upotrebljenih smutljuvih reči, umesto da kaže iz dvorišne česme pršti voda kao fontana.
Ugovorih prevoz do Sopota i prekinuh druženje, požurih kući da zatvorim ventil za vodu u šahti, jer za tu česmu nemam ventil.
Dok ustanovih kvar, dok se spustih u šahtu uz pomoć merdevina te zatvorih ventil i dok se vratih do crkve, vukući pijačna kolica po drugi put, od obećanog prevoza ni traga. Poznanik odjezdio, bez stida i srama.
Sad vraćanje nazad, do kuće.
Skuvah kafu radnici, sebi sipah već pripremljeni čaj, popismo napolju i malo popričasmo.
Pozvah jednu poznanicu da mi njen muž zameni česmu. Seli su da ručaju, kaže, pa kad se opredelim hoću li česmu ili čep i kupim, da ih zovem. Važi. Onda krenuh na bus za Sopot, da od drugarice uzmem juče kupljeni krompir i neku hranu za radnicu i sebe i novu slavinu ili čep za česmu.
Opredelih se za čep.
Pozavršavah sve posliće, vukući kolica tamo amo, ali s obzirom da je vikend, pa još Nedelja, prevoz je očajan.
Posedeh malo na glavnoj stanici, pa odlučih da ipak odem do prve sledeće, u nadi da će naići neko poznat i povesti me kolima do kuće ili bar bliže kući.
Pogledah na sat, imam još celih sat vremena. Uh. Ne čeka mi se toliko, ali izbora nemam, a niko od poznatih da prodje.
I onda, sami Bog je uredio da naidje naš sveštenik, otac Novak.
Sačekah da završi još neki poslić i vrati me kući.
Tako i bi.
Usput mu ispričah o problemu sa vodom i on obeća da će odmah doći da on to zameni.
I došao je odmah. I brzo i završiso, uz moju malu asistenciju, iz predostrožnosti da ne pukne cev na česmi. I kasnijeg ponovnog ulaska u šahtu, da odvrnem ventil. Sve Ok, sve dihtuje. Zahvalih mu. On zahvali Gospodu Bogu i ode.
U dvorištu novo iznenađenje me sačekalo. Nigde radnice. Pobegla.
Ono drvo koje je započela da cepa, pre mog odlaska, iscepala polovično i otišla. Niti je završila cepanje drva, niti ona iscepana složila na mesto za drva, ni pokrila.
Nisam je pozvala ni prozvala.
To joj je poslednji put da sam je za bilo šta angažovala.
Iscepala mi je nekih m drva pre mesec dana, jedne Nedelje.
A bilo je ukupno za 2 m. I ja joj platih za oba metra, s tim da će doći iduće Subote za onaj drugi m. Obećah joj i da ću je još nešto časti sledeći put. I naravno, nahranih je, ručkom i napojih kafom, koktom, kolačem osladih.
Sledećeg vikenda nije došla, jer u subotu je padala kiša, kako je i bilo prognozirano, a u Nedelju je otišla kod drugih, da posprema kuću. I ja izvisih za moja drva, iako sam unapred platila. Isto se dogodilo i sledećeg vikenda, samo obrnuto. U Subotu je bio lep dan i ona je zakazala kod drugih, a u Nedelju je krenula susnežica i nije došla.
Posle par dana sretoh je nenadano na ulici. Vraćala se iz Sopota sa ćerkom i unukom. Nije otišla na posao, došla joj ćerka u goste. I sama mi ponudi, ide kuće po sekiru i dolazi da mi iscepa ostala drva. Važi, rekoh, znaš gde su. I ona potvrdjuje. A vidi da ja nekud idem.
Kad se uveče vratih kući, od cepanih drva ni traga. Nije dolazila uopšte.
Nisam je p(r)ozvala. Bio je to Utorak ili Sreda.
U Petak opet ja nju pozivam (njoj ne pada na pamet da ona ima obavezu, jer je uzela novac unapred, ni da zove za dogovor) i pitam je kad će doći da mi iscepa drva? Kaže u Nedelju, sigurno. U Subotu opet ne može.
I eto, u Nedelju je konačno došla, iscepala neku količinu i zbrisala čim mi je videla ledja. I nije je sramota, naravno.
To je Kosovarka. Samohvalisava do beskraja, savršeno naplaćuje svoj rad, a neodgovorna, fušerski radi. I ranije, kad mi je spremala, čistila kuću, fušerisala je maximalno. Dok stojim pored nje i nadzirem njen rad, opomenem je za štošta, ide nekako. Kako se udaljim ona aljkaviše, preskače ...
Kod mene je završila svoj angažman.
Na Kosmaju inače je takva situacija. Radnika ima dosta, svi samohvalisavi do Neba, svi sve znaju da rade, što god ti treba. Naplaćuju najvišu tarifu, dok kvalitet nije ni približan ceni.
Eto, savladah još jednu lekciju.
Ne veruj u obećanja.
Ne plaćaj unapred nikom ništa.
Ignoriši sve dobronamerne i dobrosusedske savete.
Za sve prijateljske ponude za bilo kakvu pomoć obavezno prvo pitaj za cenu, tarifu.
A ta samohvalisanja odmah pročitam i prezirem ih.
Ovaj Kosmaj obiluje takvim ljudima, različitih profila i različitih stepena obrazovanja, mada što su nižeg ranga to je izraženija ta osobina.
Za razliku od drugih regiona, ovde ima radnika fizikalaca za raznorazne poslove, samo kakvih?!
Šta ću? Požurih da očistim krompir, da spremi ručak. Krompir i pileće batake pečene u rerni. Kad završih sa pripremom krompira ukapirah da uopšte nemam razloga da žurim. Ostavih ga u vodi.
Zasukah rukave i krenuh da prenosim i slažem drva, nešto unutra, nešto napolju. Ostade mi još malo, ali shvatih da ću zakasniti na bus, kad završim, pa prekinuh i brzo se spremio za polazak.
Išla sam do Beograda, sa presedanjem i polučasovnim čekanjem u Sopotu. Idoh samo zbog bankomata. U blizini nema bankomata moje banke. I u Beogradu presedah do bankomata i nazad. I opet u Sopotu polučasovna pauza do busa za kući.
I već u Beogradu osetih umor i kočenje udova i bol u ramenom pojasu. Ali to me nije sprečilo da dovršim slaganje drva. Prethodno spremih i stavih u rernu sebi obed 2u1, ručak i večeru. U tom me zove poznanica da pita jesam li kupila šta za česmu. Jesam, rekoh. I otac Novak mi je upravo sve zamenio, dodadoh. I hvala kao da ste mi učinili, dovrših.
Dokrajčih i drva. I posle večere reših da se okupam što toplijom vodom. Kad osuših kosu, spremih se za počinak. I spavala sam kao jagnješce, do blizu 6am.
Mada, i sutradan sam osećala umor i bolove u nogama, iznad kolena.
