Kažu neki da je hor nosilac opere. Pa, jeste, tamo gde nema dobrih solista, nosilaca glavnih rola.
Teško da je neko odlazio u operu zbog hora, u vreme Marije Kalas, Plasida Dominga, Lučijana Pavarotija, Maria del Monaka i drugih čuvenih operskih zvezda, diva i divova ...
To ubedjenje da je hor nosilac opere dovodi pojedine članove hora u zabludu, pa umesto da rade timski, usaglašeno, oni se prosto dernjaju na svim nastupima, da se posebno istaknu, budu zapaženi, da dobiju i neku rolu ubuduće.
Da su neki kapacitet sigurno bi bili zapaženi i bez tolikog upinjanja i dranja, još tokom prvih godina u horu, ne bi toliko godina bili samo članovi hora.
Danas je bar lako, uz savremenu tehniku napraviti sjajne specijalne efekte zvučne i svetlosne, da hor nije ni potreban.
I tako neki nadobudni član hora uobrazi da je svetska veličina, kojoj se treba klanjati do zemlje, muzički genije, koji može da vodi jedan amaterski hor, u nekoj maloj sredini, krene da pravi nove aranžmane i da komponuje neke pesmice, pa se čak drzne da napravi i novu verziju Oče Naš (jer, zaboga, on ima muzičko obrazovanje, diplomu muzičke akademije).
I naravno, mnogo hteo, mnogo započeo ... a nije tome svemu dorastao, aranžmani nisu u skladu sa glasovnim mogućnostima
članova tog amaterskog hora, nego vuku ka operskom horskom pevanju.
A članovi tog amaterskog hora su došli u hor zbog druženja, novih poznanstava i zabave, uz pesmu. Nisu imsli želju, ni viziju da pidtanu operski pevači. A nisu svi baš ni nekih posebnih glasovnih mogućnosti, ali su primljeni u hor. I to vodja hora mora uvek imati na umu. Posebno pri pravljenju novih aranžmana za pojedine pesme.
Medjutim, vodja hora je brzinom svetlosti došao do zaključka da je baš takav hor idealan za manipulaciju i daje prostor vodji hora za ličnu promociju i ostvarenje svih njegovih potajnih neispunjenih solističkih želja. I tako neki članovi hora počnu osećati nezadovoljstvo, osećaju se kao scenski dekor, za nečiju samopromociju, jer vodja sve vreme ima uključen mikrofon i u svakoj numeri se uključuje i peva sa nekim od glasova hora, naravno, dominantno, na svoj operski način.
Članovi hora to tolerišu neko vreme, a onda amaterski hor krene da se osipa. Svi se potrude na fini način da odu iz hora, uz obrazloženje da imaju previše poslovnih obaveza, neke lične i porodične razloge i sl.
I nikom iz Centra za kulturu ne para oči, ni sluh takva pojava, da preispita stvarno stanje osipanja hora, koji je savršeno funkcionisao uz prethodne vodje tog istog hora. Da pronadje odgovarajuću osobu za novog vodju svog amaterskog hora, a da dotičnog vodju pozove povremeno, shodno prilikama i potrebama, kao spec.gosta i dā mu priliku za solo nastup na nekim manifestacijama i proslavama.
Ako, ne daj Bože, iskreno kažeš šta smeta tebi i većini članova, onda si na crnoj listi, u nemilosti vodje hora i raznim njegovim drskostima.
Neznatna manjina, potpuno svesna svojih vokalnih mogućnosti i da im je, samim tim, čast da su uopšte dobili priliku da budu članovi hora, grozničavo se drže vodje i daju mu apsolutnu podršku. A ima i par članova, zaposlenih u javnom sektoru, koji osećaju neku odgovornost i obavezu da budu deo hora, pri Centru za kulturu, koji to sve i finansira, ne shvatajuċi da time ne čine dobro ni sebi, ni Centru, ni tom javnom sektoru i da taj amaterski hor na sve liči, samo ne na ono što treba da bude.
Šteta.
