Kada trebaju radnika slatki su i ubedljivi. Obećavaju kule i gradove.
Kad ne bude kako su obećavali, krene naopako, oni se kao iznenadjuju i tu se pogube.
I kad treba da ti plate uslugu, ne odgovaraju na poziv!

Napisah opširno pismo, ne da bih bilo koga ogovarala, nego da Agenciji pojasnim neke stvari, o čemu se zapravo radilo, o kakvim poslodavcima, mada...oni su Nemci, majsr i holandskog porekla, sa stslnim boravkom tamo. Ja sam nekakva Srbijanka, ne baš obožavanih Srba od strane Holandije i ostatka sveta, čini mi se.

Poštovana Smiljana,
Želim da mi se javite i potvrdite kada mi je uplaćen novac za moj rad u porodici Van Thiel.
Ja sam vrlo odgovorno odradila posao u toj porodici do poslednjeg časa boravka tamo i očekujem moju zaradu.
Ja nisam došla u Nemačku radi izleta ni provoda, ali ni da bih lečila frustracije i komplekse pojedinih, poput izvesne Monike, snaje u toj porodici, koja je dolazila na 2-2,5 sata dnevno.
Posle povratka bake iz bolnice i ugovaranja mog odlaska, dolazils je i u vreme večere, na sat-dva.
Tražila sam od nje da razgovaram sa "njenim čovekom", kako je zvala svog, valjda muža. Rekla je da je on na poslu, ali će mu reći, kad se vrati... Rekla sam joj i da su me zvali iz Ag. i za pismo i da ne znam zašto su mi to napravili, jer tačno je da ne govorim dobro nemački, ali sve drugo je nekorektno što su naveli u pismu. Ćutala je. I sad Ag. neće da mi nadje drugi posao, rekoh. Ona nije ništa na to odgovorila, ćutala je, verovatno likujući u sebi. Podsetila sam je i kad je polazila kući, za razgovor sa njenim mužem i obećala je. Da li mu je rekla ili ne, ne znam, ali od dana kad je poslao to pismo, do kraja mog boravka, taj čovek nije došao ni jednom, ni roditelje da obidje. Valjda ga je bilo SRAMOTA zbog svega što je naveo u tom pismu.
Razmišljam dalje, ona Anesa ne samo da mi nije odgovorila na poziv i poruku, nego se svakodnevno sa tom Monikom dopisivala preko Whats App/Viber... Rekla im je da je upisala kurs nemačkog, te da ide na neku obuku za negu dementnih osoba...dolazi 21.jan.kod njih ponovo. I šta sam joj napisala u poruci. A pitala sam "šta je ona sve radila u toj kući, da ja radim isto, da ne dobijem ja neka veća zaduženja." (Jer sudeći po izgledu kuće, tu se možete ubiti od posla svakodnevno, a rekli ste da tu nema puno posla...a i ona će morati posle više da radi, ako se vrati tu, to je bio osnovni razlog mog pitanja. Drugo, u nekim porodicama, sve što uradite više, preko dogovorenog, to vam vlasnici plate extra, časte vas. Želela sam da znam šta se tačno od mene očekuje da radim, a šta sam extra odradila i da vidim hoću li biti za to nagradjena. Svakako neću tražiti nadoknadu za to. I pošto nije bilo odgovora, uzeh krpu u šake i krenuh da svakodnevno brišem naslage prašine sa pojedinih delova po kući, redom. Naravno da za to neću dobiti extra naknadu, već izazvah kontraefekat, ali sam koliko toliko olakšala disanje i sebi i starima, nije mi žao).
Melisi, koja je došla na zamenu i koja odlično zna nemački, sam potanko dala uputstva na srpskom (jer joj je lakše kad joj objasnim ja, koja sam radila tu, na našem jeziku, reče ona) šta se kada radi, dor., ručak, večera, lekovi, presvlačenje, odlaganje smeća, kako se rukuje kojim kućnim aparatom i sl.
Inače, deka sam pere zube, nema proteze, niti mu neko drugi pere. Baka uopšte ne pere zube, niti se umiva. I kad sam je spremala za spavanje, po mom dolasku i podsetila je da opere zube, da se malo umije, odbila je. Ja je pokušah ubediti da to treba da uradi, bolje će spavati (a ima i stalnu ranicu unutar usne) rekla je odlučno da neće. I ja sam to prenela sutradan toj Moniki.
No, baka ni jednom nije oprala zube niti se umila, ni pre ni posle podne. Niti je Monika insistirala da to uradi. Jednom ju je okupala za sve moje dane boravka tamo. I deku jednom. Nije htela da ih okupamo zajedno.
U toj kući nema ni lavora, ni vedra, za "okupati" stare mokrim peškirima i sapunom. A kupatilo se radilo danima u vreme mog dolaska.
Nema ni kofe ni zogera za obrisati podove u kuh., kupatilu, wc-u, predsoblju... Svi oni obuveni, pravo sa ulice šetaju po celoj kući.
Higijena je na kriminalnom nivou u toj kući. Debele naslage prašine su bile na sve strane, kad sam došla, tepisi neusisani, prljavi, draperije u dnev.boravku prepune prašine, nikad oprane ... A u kući DVA PACIJENTA borave 24 sata dnevno. Ne izlaze u šetnju, ni sa rol stolicom, koja postoji u kući. Ni u dvorište, na vazduh. Naravno da su dementni, mozak im nema dovoljno kiseonika.
U kuhinji aspirator u kvaru. Svakodnevno se prži neki crni luk, "jer stari to mnogo vole". Ja rekoh da crni luk diže pritisak, a baka ima problem sa srcem...(ali koga je za to briga). Začufih se i da se starom daje pilula u vreme ručka da popije sa čašom belog vina!?! Reče Monika to su samo vitamini. (Ja ućutah, a u sebi mislih pa sve i ako su vit., ne piju se sa alkoholom. I šta će dementnim starcu, koji jedva hoda i na svakih pola sata, sat, zove da mu masirate stopala, danju i noću, šta će njemuuopšte alkohol?! dl.vina uz ručak, dl.piva uz večeru svakodnevno?!)
Ono što ne rekoh jeste da taj miris se širi po celoj kući, upija i traje dugo, dugo, pa imate utisak kao da živite i spavate u nekoj kafančini.
Mogla bih roman napisati o mom boravku od samo 18 dana tamo... No, shvatih jedno, Nemačku sam ja, a i mnogi naši, smatrala pojmom higijene i urednosti i ljudi i prostora, a ona je daleko od toga i treba je prihvatiti takvu kakva je ...
Kasnije mi je postalo jasno zašto ste me u tel.razgovoru pitali da li imam alergiju na nešto, kućnu prašinu, napr. ...
Sa sve mojim lošim nemačkim od Monike čuh da je bila udata za nekog Poljaka i ima 3 sina sa njim, koji žive sa njom i "njenim čovekom", mladjim sinom ovih starih, u njenoj kući.
Skoro je umro otac njene dece, oni tuguju, pa ona trči kući da kuva i za njih...sinovi imaju 28,30,34 god.!
Da li je venčana sa "njenim čovekom" ne pitah, bilo bi neukusno da ulazim toliko u intimu.
Ne znam kakve planove i ideje ima ta Monika, ni da li vidi opasnost za ostvarenje istih u svima i svakome ... pa je to bio jedan od razloga da mene udalji što pre...(?!?)
Baka mi reče za jednog glumca iz westerna, da je školski drug njenog starijeg sina (moje godište). Monika na to reče da je baka dementna, to je drug njenig muža bio! Ja rekih da je mladji mnogo od deke. I pitah ponovo baku, ona reče drug iz gimnazije i ona se družila sa njegovom majkom.
Zadnjeg popodneva, po dolasku Melise, baka me pita da li ja sutra zaista odlazim? Ja potvrdih. Baka kaže: "Idem i ja sa tobom, tvojoj kući"
Može, rekoh!
Kasnije to preneh Moniki. Ona se pobunila. Idmah skočila da pita baku. Baka je potvrdila.
Onda je krenulo ubedjivanje da će joj biti divno sa Melisom.
Ja imam lepo mišljenje o Melisi, mada nisam baš sigurna da je odgovarajuća za ovu porodicu. No, to prepuštam svima vama, ne mešam se u to.
Prihvatila sam je drugarski, uputila u sve neophodno, mada sam je savetovala da se o svemu dogovori sa Monikom i da će je Monika svakako uputiti u posao.
No, čini mi se, da je i neka nacionalna netrpeljivost umešana, na osnovu svega što ja doživeh tu i od strane te Monike i njenog muža, a i Anese. Žalosno, ako je tako, ali izgleda da jeste.
Bilo, kako bilo, ja i dalje verujem da u Nemačkoj ima zdravorazumnog sveta, da je to zemlja sa visokom svešću o higijeni i prostora i ličnoj, da ima porodica, u kojima živi obrazovan svet, gde nije neophodno znanje nemačkog na nivou maternjeg jezika, koji imaju malo strpljenja za one koji ne govore najbolje njihov jezik, ali i koji su dovoljno obrazovani, da znaju i druge jezike, makar i engleski uz svoj maternji. I kojima du sapun i voda na prvom mestu po pitanju higijene, a ne svakodnevna upotreba nekih vlažnih maramica.
Maramice mogu da pripomognu samo dan dva u nekoj situaciji, nikako da budu osnovno sredstvo higijene.