Slavisa Cvetkovic Ne, ne...došli su na potpuno drugačiji način. Još u Jajcu i Stolicama su im pretci obezbedili selidbu i buduće fotelje, a potom preko studija na sarajevskom i banjalučkom  narodnom univerzitetu, preko Spec. udžbenika, pisanih za sve prilike, svadbe i sahrane, kongrese i katastrofe, jubileje i memorijale, textove pune copy/paste Vujaklijinog Rečnika, pune  internacionalizama, koji snažno zvuče, a nemaju nikakvo značenje. E, ta "Inteligencija" nas ubi, sahranjuje nas temeljno  i uništava nam Srbiju.
Neka se oni lepo vrate kod onih, koji ih ovde poslaše i kod onih, koji im knjige pisaše i tamo nek recituju lekcije napamet naučene, a mi ćemo se već nekako snaći i sporazumeti sa Svetom, sve ovako priprosti i "neobrazovani", bez visokoškolskih artiški, sa pameću i inteligencijom od Boga datom

Htela sam da šaljem preko Vibera, ali ne beše dometa ...
Kasnije rekoh "k'o zna zašto je to tako moralo biti", pa odustadoh od ponovno slanja.

No, ostajem pri svakom slovu!

Vanja draga,
nekako ste me danas zaobišle u razgovoru, ja pokušah da se uključim, pa odustadoh.
Ipak, osećam potrebu da kažem svoja zapažanja.
Dejan nema problem sa nama, već sa samim sobom. Niko nije uvredio njega, nego je povredio njegov ego, njegovu sujetu.
Time što ga moljakate da nastavi sa horom, vi samo potkrepljujete njegovu sujetu.
A negovanje sujetu, veličanje ega se kosi sa Hrišćanstvom i Pravoslavlje, kao i podržavanje istog.
On mora da se oslobodi svog ega. Kao i svi njegovi Crnogorci, uostalom. Niko od njih nije savršen, kao ni od nas, ostatka Sveta, niko sem Gospoda. Tako je i u Sv. Pismu zapisano, uostalom.
Samo, to ne treba da ponavljamo kao papagaji, nego i da prihvatimo da se to i na svakog od nas odnosi.
I kad mu se ukaže na neku grešku, omašku, da to prihvati kao savet, da o tome razmisli, ne da skače uvredjeno, kao razjareni jarac, niti kao dete od 3-4 godine.

Inače, sa Čupićem smo se divno uklapali, sa Djordjem se isto uklapamo, jedino sa Dejanom problemi. On jako voli da se ističe, da bude drugačiji od drugih.
Stalno ističe nekog oca Savu, iz Studenice, koji je njega podučavao, ali sa posebnim pijetetom to radi. S jedne strane, lepo od njega. S druge strane, da li je taj otac Sava zaista bio vrsni pojac duhovni, mi to ne znamo. Možda jeste, možda nije.
Nebtno. Neka bude da je bio čudo od duhovnog pojca. Ti si profesorka. U jednom razredu 30-40 dece uči kod jednog istog profesora, ali jedan savlada gradivo za 2, drugi za 5, a neko padne na popravni, koliko god da je profesor bio stručan i vrstan predavač.
Tako je i sa učenjem duhovnog pojanja i svega drugog u životu.
Znači, ako sam ja imala vanserijskog učitelja, to još uvek ne znači da sam ja ravna svom učitelju po znanju.
Zato, samo treba da se spusti sa svojih umšljenih visina i da prihvati nečiji komentar kao savet, kao dobronamerni, upućen zarad dobrobiti svih nas, ne kao kritiku na njegov račun i onda nema problema.

Ja sam se povukla iz hora, jer ne bih da podgrevam njegovu sujetu, ne bih da ometam njegove visine, kojima plovi. Ni jedan moj komentar nije bio upućen da ga uvredi, naprotiv.

Ako čovek ne barata dobro sa notama napr.,sasvim je ljudski, da prizna, da slabo stoji sa notama, ali da će rado svoje znanje, koje je stek'o u manastiru ...tom i tom, podeliti sa nama onako kako je i sam tamo naučio. To je čovečni gest i vredi nebrojeno više od bilo kakvog uvredjenog dizanja nosa i sl.
Ljudski je reći i Ja ne znam to i to. Ali i potruditi se da naučiš, ne samo da kažeš ne znam i na tome da ostane.
Zapravo, u školi osnovnoj svi smo i učili note, samo smo vremenom zaboravili, neko manje, neko više, kao i jezik i sve drugo.

Žalosno je što sam ja imala jedan divan odnos sa Jelenom, a sada i ona tek po neku promeni sa mnom, silom prilike, kako osećam. Ni ona nije bila prisutna, zna njegovu verziju priče. No, šta je tu je. Ali, tako krene da se širi nerazumevanje i nesloga medju ljudima, poprimi enormne razmere. Mislim, uopšteno.

Mislim lično, da je i Jelena prestsla da peva u crkvi, jer joj je Dejan nešto prigovorio, sputavao je u nečemu... Zato sam je danas pitala zašto, ali ti joj nisi dala da odgovori, brzo si reagovala, potražila si izgovor umesto nje. No, ne krivim te. Podsetila si me na mene samu od ranije, kad sam se uvek trudila da pronadjem neko opravdanje za razne ljudski gluposti, uvrede na bilo čiji račun, nedolično ponašanje. Ma, i sad ponekad to radim, ali se trudim da to kod sebe promenim.

Izvini, ako sam bila preopširna, jednostavno osećam potrebu da ti ovo kažem. Ti si mlada, pametna, iskrena, neiskvarena duša.
Ne mislim da je dobro da ga mnogo moljakate i ubedjujete. On treba samokritično da sagledava sebe katkad. Vrlo je korisno i lekovito. Da prima razumo savet i onih koji su "ispod" njega (po nekakvoj hijerarhiji, crkvenoj).

Lep pozdrav. Ostajte mi dobro. Kad se vratim s puta vidimo se. ❤️🙋

U Starom Zavetu Sv. Pisma, u jednoj od 5 Mojsijevih Knjiga piše da svako nosi svoj greh i da ne može sin da odgovara za oca niti otac za sina.
Kako onda deca nose prokletstvo svojih predaka, roditelja?

Zašto Bog daje decu takvima, koji nisu u neblagoslovenoj vezi?

TAČNO! Srbija je Pravoslavna i MORA da ima dominantne Pravoslavne zakone. Bravo!

"Ako on nema decu, kako može on da vaspitava decu?", Mati Anastasija pita.
To sam se i ja pitala u nekim slučajevima, u mom razmišljanju.
Monasi i monahinje su od pamtiveka bili Prosvetitelji, učitelji naroda za sve oblasti i savetnici za sve životne situacije. Medjutim, monasli i monahinje se ne žene i ne udaju, nemaju supružnike ni poroda (ako izuzmemo one koji se kasnije povuku iz svetovnog života i zamonaše). Zašto misle da su njihovi saveti validni po pitanju radjanja, odgajanja i vaspitanja dece? Zašto misle da su kompetentni da daju bračne savete parovima?
Zašto je bračna zajednica poštovanija i uvažavanija od vanbračne, iako u bračnoj možda postoji nesloga, brak iz interesa raznih, a u vanbračnoj može postojati sloga, harmonija, iskrena ljubav i iskrena želja da se živi u zajednici, bez "visoke matematike"?
Ne pitam sa zlom namerom, ni iz pakosti, jednostavno su mi se ta pitanja sama nametala u nekim momentima i situacijama. U nekim pogreškama, koje uočavah u savetima i govorima osoba iz monaškog sveta i ne samo njih.
Nisam uspela da odgonetnem, nadjem odgovor, dovoljno dobar razlog.


Imam još jedno pitanje za Mati Anastasiju, koju nisam do sada lično upoznala,  samo preko ovih video zapisa i koju na osnovu vidjenog i čuvstvenog, smatram vrlo pametnom, otresitom i razumnom ženom.

Bog je dao silu roditeljima, kaže, te ako te roditelj prokune, nosićeš posledice od te kletve.
Šta ako taj roditelj, ta majka zna za tu "blagodat" Božiju, pa je počne zloupotrebljavati?
Ima raznih  ljudi, pa i raznih majki. Samoživih, egoističnih, razmaženih,  kažnjavanih od roditelja, zavidnih od malena, gladnih očiju, ljubomornih na sve i svakog, pa i na rodjenu decu, jer su oblikovana onako kako bi one volele da jesu, a nisu ili su po karakteru takva, kakve bi one želele da budu, a nisu. Ako je svadjalica, pa u svakom komentaru, koji čuje nadje neku "žaoku", uvredu, pa sate i sate i mnoge dane života provede u pravljenju scenarija tipa: ja ću njemu/njoj da kažem...a ako mi odgovori ovo, kazaću to i to, a ako mi kaže ono, ja ću da kažem tako i tako...I danima posle vreba da sretne tu osobu i ne samo da je sretne, nego i da izazove ponovno diskusiju, raspravu ili sukob, da bi izgovorila svoj osmišljeni text, da pokaže "da ona nije glupa žena"...

Ima onih što do podne mrze sebe, od podne ceo svet, pa još ako im dete povuklo gene ili lik od nekog u familiji, koga baš ne obožavaju...ili jednostavno, ako je ta majka inadžija ili u duševnom nezadovoljstvu, rastrojstvu, ili je vrlo emotivna i lako uvredljiva... pa počne zloupotrebljavati tu silu od Boga datu i za sve i svašta što nije po njenom ćefu ili tek da zadovolji svoju bolesnu dušicu, krene da kune svoje dete, šta se onda dešava? Da li dete treba da nosi taj krst kroz život, da snosi posledice takvih kletvi? Ili Gospod Bog takvim osobama oduzme tu moć, tu silu?
Šta misli Mati Anastasija po tom pitanju?
I šta Pravoslavlje kaže po tom pitanju?

Ima žena, koje su se udale zato što to tako treba: rodiš se, porasteš, ideš u školu (po njima, što kraće to bolje), onda se udaš, rodiš decu, deca rastu (kad bi mogla sama od sebe, bez njihovog truda i zalaganja, to bi bilo najbolje), završe školu (što kraće to bolje, da krenu da rade i da se samoizdržavaju, da bi za njih, domaćice "po zanimanju" ostalo više), požene se/poudavaju, rode unučiće (sa kojim će se baka poigrati kad joj se ćefne, kao sa kućnim ljubimcem), maštaju o igranju na svadbi unučića i mole Boga da to dožive, pa i kog praunuka da vide pre odlaska sa ovog sveta... No, od ljubavi u takvim porodicama i brakovima ni Lj. Pobegle su te udavače od kuće roditeljske, jer tamo ima da se puno radi, često i na njivama ili se beži iz siromaštva, u grad, u "bolji život", "sa manje obaveza".
Čim ustaneš staviš nešto
da skuvaš i dok se ručak kuva, pospremiš kuću na brzinu, jedan dan u Nedelji  odvoji za pranje i peglanje veša...I sve do podne gotovo. Posle podne sve četiri u vis.
Ako ti ručak zagori, mleko iskipi, izgrdiš ili još bolje, istučeš nejako dete, što te nije pozvalo, opomenulo, upozorilo, čemu mu služe nos i oči?! Zar ne vidi kolika si ti žrtva i detetova i detetovog oca, koliko puno radiš za sve njih, raspadaš se od posla, a oni svi nezahvalni. Pustiš i koju suzu, da sve bude ubedljivije i upečatljivije. Olakšaš svoju dušicu, jer do bola sažaljevaš sebe i svoj status, ALI (!) ne pada ti na pamet da se vratiš kući, roditeljima, koliko god ti bio "težak život" u gradu, loš brak i slično, jer znaš vrlo dobro šta te sve tek tamo čeka kod oca i majke, koliko rada i kakvi poslovi! 

I takve majke kunu svoju decu bez trunke stida i srama ...
I ta deca treba da nose taj krst kroz život, tu kletvu?
Onda s tim Bogom nešto ne bi bilo u redu. Šiznuo je, znači, ako to dozvoli. I on se teško razboleo.
Ja lično, za takve slučajevima roditelja, majki, pre svega, mislim Gospodi Boga da ih udalji iz ovozemaljskog života, te da takve bolesne duše uništi za vjek i vjekova, Amin, da se takve duše više nikad i nugde, nikome, čak ni najvećem neprijatelju ne dogode. 
Da budu potpuno istrebljene sa ove Planete, jer je to glavni preduslov da Čovečanstvo bude zdravo, zdravorazumno i da opstane.

Kažemo, u zdravo telu zdrav duh.
Mislim da treba reći obrnuto. Kod zdravog duha zdravo i telo.

Ne treba toliko da vodimo računa o telu, koliko treba da brinemo o duši. Kad je duša zdrava i telo će biti zdravo. A ako se i razboli, ozdraviće uz pomoć zdravog duha. Ako je duh oslabljen i bolestan, nikakvi lekovi telo neće da ozdrave ni oporave.